Fotografija Czarek Sokolowski za AP
Prvog septembra, ceremonijom koja je počela u gradu Vjelunj u centralnoj Poljskoj, ova država je obeležila 80 godina od početka Drugog svetskog rata. Vrlo simbolično, uz predsednika Andržeja Dudu stajao je predsednik Savezne Republike Nemačke, Frank Valter Štajnmajer. Za tu priliku, pozvani su najviši zvaničnici Evropske unije i NATO, njihovih država članica, kao i zemalja koje učestvuju u procesu Istočnog partnerstva (koji je Poljskoj veoma važan, jer tretira njeno zaleđe). Izostanak Rusije bio je najavljen i očekivan; ali je na našim prostorima nekako najviše pažnje izazvalo to da nisu pozvani ni najviši zvaničnici Srbije i Bosne i Hercegovine. Odluka Varšave pravdana je time da dve navedene zemlje nisu članice kako NATO, tako ni EU, odnosno učesnice pomenutog procesa, dakle strogo protokolarno. Zašto Rusija nije pozvana, moglo se čuti u govoru poljskog predsednika, koji je podsetio (Mark Santoro u Njujork tajmsu koristi glagol „prekorio“) prisutne (i odsutne) državnike na opasnosti koje nosi politika popuštanja: „suočavamo se i dalje, u Evropi, sa povratkom imperijalističkih tendencija, pokušajima da se granice promene silom, napadima na druge države (…) zatvoriti oči nije recept za mir (…) već način da se omoguće novi napadi“. Posredi je, naravno, upad Rusije u Ukrajinu, okupacija te aneksija Krima i podrška koju ova zemlja pruža pobunjenicima u istočnoj Ukrajini.
Ono što nas „boli“, pored jasnog i grubog previda uloge koju su građani srpske i drugih nacionalnosti dali u borbi protiv nacističke Nemačke i različitih kolaboracionističkih režima i pokreta (predsednik Srbije, koji nema niti jedan razlog da komplikuje odnose sa Poljskom kao uticajnom članicom EU i NATO, upotrebio je izraz „gruba revizija istorije“), jeste mogućnost da je Srbija prosto, metodom asocijacije svrstana u isti „koš“ sa Rusijom. Ovo nije – sasvim – tačno, jer se stepen odnosa kakav Srbija ima sa Rusijom ne može konstatovati i za Bosnu i Hercegovinu (osim ako se ne uzme zasebno odnos sa Republikom Srpskom, koji se u prema Dodiku kritičnim medijima naziva „klijentelističkim“); ali jeste istina da je Poljska, uz Švedsku i baltičke države, ta koja ima najviše primedbi u pogledu pregovaračkog poglavlja 31 (spoljna, bezbednosna i odbrambena politika), koje je poslednjih godina „nekako“ postalo ne manje problematično od sada već poslovične „23ke i 24ke“.
Deluje da se u Beogradu ne razume u dovoljnoj meri dubina sukoba u kome se Rusija našla sa Zapadom. (Dmitri Trenjin ističe kako su odnosi Rusije i Zapada unazađeni za ceo jedan vek.) Još od početka ukrajinske krize, za koju je – možda i u kontekstu državi izuzetno važnog predsedavanja OEBS-om 2015. – procenjeno da će relativno brzo biti okončana, „naša strana“ je prevashodno bila fokusirana na to kako se približavanje i usaglašavanje sa Moskvom posmatra na najuticajnijim mestima na Zapadu. U „mrtvom uglu“ ostao je niz sada važnih prestonica Centralne i Istočne Evrope, koje se – s pravom ili ne, debata je u punom jeku – plaše Moskve. Sve one se pitaju, i pitaće se, kada i ako Srbija dođe na korak od članstva (što se sada više ne čini tako izvesnim, ali to je druga tema). Istovremeno, u ovom sukobu revizija istorije jeste jedno od oružja – ne samo da se istorija „prilagođava“ današnjim savezništvima (kako ističe Dubravka Stojanović), već služi da se istakne nepravda, nezahvalnost (oslobođenih) ili, u najgoru ruku, kontinuitet agresivne politike (koji ima svoj istorijski presedan). Zvanična Moskva nikako nije od pomoći – jer i ona, prećutkujući stvarnu prirodu i svrhu pakta Molotov-Ribentrop – istrajava u mitu kakav je „Veliki otadžbinski rat“ postao.
Teško je zamisliti da Poljska u skorije vreme promeni svoju spoljnu politiku, odnosno politiku odbrane, koja je u potpunosti posvećena odvraćanju Rusije; odnosno vezana za Zapad. (Slično se može konstatovati za tri baltičke republike.) Tako je pre mesec dana (9. avgusta) zvanična Varšava, u istupanju zamenika ministra spoljnih poslova, upozorila članice EU da pojedine njihove aktivnosti Moskva razume kao pokušaj „otopljavanja“ odnosa i da je takva politika „krivo usmerena“; i to naročito u kontekstu masovnih hapšenja građana Rusije (koji su u isto vreme protestovali zahtevajući slobodne izbore). Za Poljsku, takva politika predstavlja signal da je Unija spremna da popusti i „oprosti“ Rusiji različite eskalacije, a pre svih aneksiju Krima; što je pravac koga se mnogi na istoku EU pribojavaju, svesni mogućnosti da se ona u Moskvi protumači i kao znak slabosti, i neki budući presedan. Uostalom, režim sankcija – odgovor EU na ruski upad u Ukrajinu – nije u proteklih pet godina naterao Moskvu na popuštanje. Čak se na primerima Štrahea i Salvinija pokazalo kako u vlasti važnih članica EU postoje političari otvoreni za mogućnost da ih finansiraju ruski oligarsi – što bi, prema istraživačima koji su te priče otkrili, Rusiji omogućilo pristup vrhovima evropske politike.
Dalje, Varšava postepeno preseca svaki oblik ekonomske saradnje i razmene sa Moskvom. Tako je poljska vlada odlučila da ne produži ugovor o dopremanju prirodnog gasa, koji je na snazi sa Gaspromom do 2022. godine. Ona će slediti primer Litvanije koja je to učinila još pre pet godina. Svoje potrebe za prirodnim gasom zadovoljiće u Norveškoj, putem gasovoda koji se trenutno gradi pod Baltičkim morem; odnosno (skupljim!) tečnim naftnim gasom iz SAD, preko terminala na granici sa Nemačkom. Istovremeno, zaradiće od tranzita ovog energenta ka Ukrajini, sve u cilju smanjenja energetske zavisnosti od Rusije.
Položaj Varšave postaje još jasniji kada se sagleda njena uloga u okviru NATO. Poljska je ovde država „od kritičnog značaja“ (Den Gur za „National Interest“). Vojni planeri veruju kako preko njene teritorije (tzv. prolaza Suvalki, pol. Suwalki) mora proći vojska koja će zaustaviti „neku buduću agresiju“ Rusije, i to tamo gde je NATO najizloženiji – u baltičkim državama. Poljska se, uz Litvaniju, jedina graniči sa ruskom eksklavom Kaljiningradom, u kojoj su razmešteni značajni vojni potencijali, ojačani nakon 2014. Tu je najzad i samo Baltičko more, na kome se može zamisliti neka buduća konfrontacija, kao jednom od mogućih područja operacija (uzmimo primer rata u Gruziji avgusta 2008, koji je uključio i ograničene pomorske operacije na Crnom moru). Zato se iduće godine Varšava sprema da za troškove odbrane izdvoji 2,2% svog (stalno rastućeg!) BDP-a, dakle više od željenog a nikada dosegnutog standarda Alijanse – što je brojka na koju su u Vašingtonu pod Trampom naročito osetljivi. Potvrda rastućeg značaja Poljske u očima SAD je i razmeštanje 4,500 vojnika ove zemlje na njenoj teritoriji, sa još hiljadu u planu.
Proklamovani cilj je doseći 2,5% do 2030. (iz čega čitamo da konfrontacija sa Rusijom do tada neće biti okončana). Poljski sistem odbrane prolazi kroz ubrzan proces modernizacije nabavkom, pre svega, američkog naoružanja (do 48 aviona F-35, raketni i PVO sistemi Patriot i HMARS); kao i nemačkog (2015. nabavljeno 105 polovnih tenkova Leopard 2A5, dok je na postojećih 142 u starijoj verziji 2A4 započet proces modernizacije). Same oružane snage su uvećane za trećinu (sa 100 na 130 hiljada vojnika, a u planu je da ih bude 200,000 do 2025); podignuta je još jedna, četvrta divizija; i, što je možda i najjasniji indikator onoga za šta se u Varšavi pripremaju, razvija se zasebna teritorijalna odbrana (pol. Wojska Obrony Terytorialnej, WOT), sa zadatkom da odgovori na mogućnost ruskog napada iza linije fronta.
Sve navedeno ukazuje na jednu politiku koja se u dogledno vreme neće menjati. Koliko god odluka Varšave bila teška, ona se negde mora i razumeti, odnosno na pravi način protumačiti. Znaju Poljaci dobro koje žrtve je Srbija podnela u Drugom svetskom ratu. Da sve intenzivnijom saradnjom sa Rusijom Srbija nastoji osigurati određeni interes (ovde pretpostavljamo da je reč o složenom manevru koji ima za cilj i kupovinu vremena oko Kosova, dok se određeno zadovoljenje ne pojavi na horizontu, ako se i pojavi) odavno je jasno, ali je istovremeno iskopana takva „rupa“ u odnosima sa Zapadom iz koje će biti teško izvući se. Osim u slučaju potpune promene spoljnopolitičke orijentacije, koja se u ovom trenutku čini manje verovatnom.
Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 437, 12. septembra 2019.
