Osam godina zaredom, tim Beogradskog bezbednosnog foruma (Belgrade Security Forum – BSF) insistirao je na održavanju panela o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. To je danas deo našeg programa na koji smo posebno ponosni. Zajedno sa Aleksom Roinišvilijem Grigorevim i njegovim Savetom za inkluzivno upravljanje (Council for Inclusive Governance – CIG) učinili smo mnoge „prve korake“ u ovom složenom odnosu, pozivajući kreatore javnog mnjenja, političare, narodne poslanike i šefove pregovaračkih timova za govornike. Frustrirani stanjem u kome je dijalog, 2019. godine dali smo prostora novim glasovima: mladim istraživačima i novinarima koji žive ili su poreklom sa Kosova. Osetili smo da to dugujemo svojoj publici. Tri naša govornika i jedna od naših partnerskih organizacija u ovom poduhvatu, napisali su uvodnike o onome što oni, iz sopstvene perspektive, smatraju najznačajnijim problemima.
Ali pre svega, kontekst. Potpisivanje pisma namerama, prvi korak u obnavljanju letova između Beograda i Prištine, došlo je iz vedra neba. Niko od, naizgled, upućenih aktera nije bio sa tim upoznat. Odlučan da se prihvati izazova kao da se radi o poslovnom problemu, Trampov izaslanik Ričard Grenel (Richard Grenell) identifikovao je jedno polje u kojem postoje interes i mogućnost – avio prevoz. Nakon privlačenja putnika iz Tirane do svoje mreže odredišta, a posebno za letove ka SAD-u, Air Serbia je bila zainteresovana za rutu ka Prištini još 2017. godine. Međutim, trenutno stanje odnosa Beograda i Prištine to sprečava; tako je „uskočila” kompanija koja pripada Lufthansa grupi – jednom od dominantnih igrača na tržištu Zapadnog Balkana. Pismo o namerama samo je prvi korak; potrebno ih je još nekoliko kako bi se letovi mogli obnoviti.
Ovakav razvoj događaja, pored posete Visokog predstavnika Borelja (Borrell) i očekivanog formiranja nove vlade na Kosovu, trebao bi doneti barem delimični osećaj optimizma za proces koji je efektivno u zastoju već najmanje tri godine. Do tog se trenutka na posredovanje EU gledalo kao na uspeh, a normalizacija pod njenim pokroviteljstvom smatrana je ključnim preduslovom za članstvo. U to vreme se od Beograda nije tražilo zvanično priznanje, što ne čudi s obzirom na nesposobnost same EU da istupi sa jedinstvenim stavom. Međutim, Član 14. Briselskog sporazuma predviđa da se obe strane moraju uzdržati od međusobnog blokiranja „napretka u svom… putu ka EU“. Srbija je otvorila pregovore o članstvu; dok je Kosovo integracijom policije, civilne zaštite i kasnije pravosuđa ojačalo svoj suverenitet. Prirodno je da strane imaju svoje interese – uvezane sa svojim razumevanjem potreba njihovih građana, njihove zemlje i, na kraju, njihovih ličnih potreba. Priština je želela da integriše sever, dok je Beograd želeo da ga poveže sa srpskim opštinama južno od Ibra kako bi obezbedio visok nivo autonomije i održao posebne veze otvorenima (Stefan Surlić). Međutim, razlike u interpretaciji (sada već zloglasne „konstruktivne dvosmislenosti“, neologizma koji Brisel koristi) onoga što je dogovoreno i tehnički sporazumi koji su usledili, gde su obe strane, očigledno, imale šta da izgube (pitanja Zajednice srpskih opština i energetike) postali su nepremostivi kameni spoticanja. Incidenti, ponekad „napumpani“, zajedno sa „internacionalizacijom“ problema, stvorili su, sada, mnogo drugačiju sliku. Predlaganjem teritorijalnih rešenja i nametanjem carina od 100%, efiktivnim uspostavljanjem embarga na srpsku robu, šta god da je ostalo od konteksta normalizacije, činilo se oduzetim.
Gorke podele koje su usledile u oba društva trebalo bi da budu signal protiv skorog sveobuhvatnog sporazuma. Nije vreme za to. Kako pokazuje istraživanje Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative (CDDRI), koje je Ambasada SAD podržala u jesen 2019. godine, „jedna od glavnih prepreka“ je „nespremnost javnosti u Srbiji da prihvati bilo kakav sporazum“. Primećene su „poteškoće u rekonstrukciji dugotrajnih narativa“; u Srbiji i za etničke Srbe, Kosovo ostaje „kamen temeljac“ „srpske države“ i „identiteta“. Istrajava izuzetno negativan stav prema etničkim Albancima. Svega 14% ispitanika podržalo bi nezavisnost Kosova, čak i ako bi to bilo preduslov za „otključavanje“ članstva Srbije u EU. Ono što svi angažovani u promociji dijaloga dobro znamo – sama reč „priznanje“ je „emocionalno nabijena“. Jedan od zaključaka, da sa zvaničnim priznanjem značajno pada podrška vladajućoj stranci – baca novo svetlo na očekivani ishod.
Ono što sporazum čini još manje verovatnim jeste „strateška divergencija“ uočena na samom Zapadu. U dugom nizu neslaganja oko pristupa ključnim strateškim izazovima, Francuska je krenula protiv Nemačke i zaustavila težnje Severne Makedonije i Albanije. „Sa nestankom evropske perspektive Balkana, EU je efektivno izgubila svoj uticaj u dijalogu između Kosova i Srbije“ (Agon Maliqi). Bez EU perspektive, ne postoji pritisak na Srbiju da prizna Kosovo; dok Kosovo nema podsticaja da učestvuje u dijalogu koji ne vodi priznanju. Sada je već opštepoznato: donosioci odluka i politika (posebno na Kosovu) zahtevaju da znaju gde postojeći ili budući procesi mogu voditi, očekujući da će to biti nešto više od samo „normalizacije“.
S druge strane, civilno društvo se bori da objasni šta je normalizacija – za Milicu Andrić Rakić to je „da se složimo da ćemo imati normalne odnose“, ali ona nastavlja da „niti jednoj strani normalni odnosi nisu prioritet, niti su one slobodne da definišu šta su za njih“, aludirajući na „crvene linije“ koje su u praksi „iscrtane“ od delova međunarodne zajednice nakon priče o promeni granica („korekciji, prilagođavanju“). EU je uradila šta je mogla; od samog početka, njen pristup bio je da se može razgovarati samo o pitanjima o kojima su se saglasile obe strane. Brisel je tu bio kako bi pružio pozitivno ohrabrenje, a ne kako bi uvrtao ruke. Nadali su se da smo se „mi“ (misleći na one koji sun a vlasti) dovoljno razvili; i da se ono što je u suštini – između ostalog – pitanje državnosti, identiteta i akumulirane istorije – može svesti na tehničke aspekte razmene ljudi, dobara i usluga. Značajno je napomenuti i da američki izaslanik sada oponaša taj pristup.
U međuvremenu se jaz između očekivanja i stvarnosti proširio, proizvodeći dodatna negativna osećanja. Oni koji zapravo imaju koristi od tehničkih sporazuma ne predstavljaju većinu u našim društvima. Međutim, ljudi nisu protiv samog dijaloga (Naim Rashiti). Rezultati dubinskih intervjua i fokus grupa koje je uradila Grupa za zagovaranje javnih politika Kosovo–Srbija (KSPAG), a koji će biti objavljeni krajem februara / početkom marta 2020. godine to će i pokazati.
Nejasno je šta nas čeka u 2020. godini. U Srbiji je vlada predvođena SNS-om pridobila međunarodni legitimitet na osnovu obećanja da će biti otvorenija za saradnju sa međunarodnom zajednicom nego što su to njeni prethodnici bili. Na neko vreme to je i bila. Sada se suočava sa krizom unutrašnjeg legitimiteta, koja je pokrenuta odlukom opozicije da bojkotuje izbore zakazane za 26. april. Iz razloga koji se možda najbolje mogu opisati kao psihološki, svaka izlaznost birača ispod 50% biračkog tela bila bi shvaćena kao veliki neuspeh vlade i pobeda opozicije. Vlada formirana nakon takvih izbornih rezultata teško da bi mogla da vodi konsenzusu po pitanju Kosova.
Na Kosovu će vlada VV-LDK dati primat domaćim pitanjima, vladavini zakona i rešavanju problema „zarobljene države“, a zatim će početi da preispituje ono što je do sada dogovoreno u procesu dijaloga, kako bi razumeli stvarni uticaj postignutih sporazuma. Deo međunarodne zajednice, a pre svih Nemačka i Velika Britanija, spreman je da novorođenoj koaliciji da taj „prostor za disanje”. Međutim, postoje suprotstavljeni planovi, i mogućnost da se odupre rastućem međunarodnom pritisku biće test volje za novog premijera. U međuvremenu, pomenuti je umanjio nacionalističku retoriku; razgovarao sa Srpskom listom i dosta radio na svojoj transformaciji u državnika. Ne veruje Beogradu i to je u redu; ni Beograd ne veruje njemu. Moraju da razgovaraju.
Sa pismom o namerama o ponovnom uspostavljanju letova, čini se da su SAD ponovo preuzele inicijativu, potvrdivši percepciju da su oni jedini akter koji može „završiti stvari“. Dok se Beogradu i Prištini ne veruje dovoljno da sami postignu sporazum, EU, Nemačka i sada vidimo – Rusija – želeće da budu deo procesa koji vodi ka sporazumu. A ako se evropski konsenzus o Balkanu uruši, onda smo zaista „prepušteni sebi“ (Maliqi). Situacija nije obećavajuća, budući da su „naše podele i neprijateljstva još uvek preveliki… da bismo mogli samostalno da uspostavimo političku i bezbednosnu arhitekturu regiona“.
U 2020. godini, Beogradski bezbednosni forum nastavlja da dublje zadire u stanje i perspektive dijaloga; dok jedan od naših ciljeva – istinski dijalog između i unutar dva društva – ne bude postignut.
Ovaj tekst urađen je u okviru projekta Beograd i Priština, sveobuhvatno (se) normalizuju podržanog od Kanadskog fonda. Za njegov sadržaj isključivu odgovornost snosi autor i on ne odražava nužno stavove Kanadskog fonda.
Prvi put objavljeno na internet stranici Beogradskog bezbednosnog foruma 14. februara 2020. godine
Preveo sa engleskog: Luka Milovanović, stažista BFPE
