Rizik i cena: razgraničenje i šta nakon njega

Marko Savković

30. августа 2018

Rizik i cena: razgraničenje i šta nakon njega

Fotografija preuzeta sa info-ks.net

U raspravu naredne, navodno finalne faze rešavanja tzv. kosovskog problema, uveden je termin “razgraničenje”. Šta će ono podrazumevati, niko ne zna. Ali se zato kritikuje sama ideja, odnosno pozivanje na nju. Uzimajući u obzir izjave Hašima Tačija i Ivice Dačića, različiti autori, koji mahom pripadaju krugu liberalnih mislilaca, uvereni su kako razgraničenje znači podelu i razmenu teritorija po etničkom principu. Upozoravaju na posledice takvog dogovora po Bosnu i Makedoniju, ali i opažaju (opet, navodnu) promenu stava Sjedinjenih Država (SAD), čija je administracija (navodno) napustila davno postavljene “crvene linije” u regionu. Priziva se reakcija Nemačke, kao poslednje zemlje koja stoji na putu ovom “ludilu”; nemačka kancelarka jeste, nakon nekoliko nedelja ponovila stav da je promena granica na Balkanu isključena. To su međutim odbili da urade drugi, zaključno sa Evropskom komisijom, odnosno komesarom Hanom, pozivajući se umesto toga na takvo rešenje koje će biti “u skladu sa međunarodnim pravom”.

Upozorava se i na karakter režima u Beogradu i Prištini; dovodi u pitanje njihova sposobnost da postignut dogovor primene, odnosno učine ga održivim. Istraživači i autori u Srbiji i na Kosovu kritikuju atmosferu koja se, većina veruje, namerno kreira: ukoliko sporazum ne bude postignut, preti nam rat, stoji na naslovnicama tabloida, naročito u Beogradu. Najzad, poziva se i na “lokalno vlasništvo”, ali se tu ne misli na nosioce vlasti, već nekog drugog, samo nije jasno kog. Za to vreme, dva predsednika, koji su i tražili da se dijalog “podigne” na najviši – dakle njihov – nivo, deluju usaglašeno; dovoljno je pogledati snimak panela na kome su učestvovali na Evropskom forumu u Alpbahu proteklog vikenda.

Razgraničenje – koje implicira i “sveobuhvatni sporazum”, ali vrlo verovatno i razmenu priznanja – od ideje na margini postalo je prva opcija za rešavanje kosovskog problema. Za ovo je više razloga (koji se redom mogu osporiti). Proces tehničkog i političkog dijaloga koji se u Briselu vodi od marta 2011. je, prema rečima Avnija Arifija, “klinički mrtav”. Zato što je nedostajalo političke volje (i spremnosti da se plati politička cena), dogovoreno je od početka primenjivano s mukom. Ostaje otvoreno pitanje da li je to i bila strategija strana u dijalogu. Zatim, Srbiji je pošlo za rukom da ospori kosovsku državnost. “Talas prizna(va)nja” je zaustavljen; o političkoj ceni koja je za to plaćena možemo samo spekulisati. Treće, kao rezultat kako nastojanja Srbije tako i objektivnih međunarodnih okolnosti, Kosovo nije postalo članica UN i Saveta Evrope. Niti je izvesno da će to postati, ako se aktuelne politike nastave. Četvrto, a u vezi sa prvim, sudbina tzv. Zajednice (Asocijacije) srpskih opština krajnje je neizvesna. Zajednica (Asocijacija) je smatrana “kompenzacijom i garancijom”, u smislu osiguranja personalne autonomije pripadnika srpske zajednice na Kosovu. Mada to nigde nije isticano, ona je prirodno išla uz model “dve Nemačke” koji je dugo bio jedini “na stolu”. Ovaj model, koji je pre deset godina predložio Volfgang Išinger, zagovaran od niza nemačkih diplomata, Prištini više nije prihvatljiv zato što ne vodi eksplicitnom priznanju. (Ovo naravno i dalje ne znači da eksplicitno priznanje Kosova od Srbije automatski vodi članstvu u UN, ali o tome nešto kasnije).

Zamislimo da razgraničenje bude dogovoreno. Nedoumice slede na svakom koraku. Prvo pitanje koje se otvara jeste održavanje referenduma. Uzimajući u obzir iskustva Makedonije (sporazum o imenu), pretpostavljamo da će referendumsko pitanje, kako u Beogradu tako i u Prištini biti usko vezano za nastavak evropskih integracija. Možemo zamisliti prilično nemilosrdnu kampanju, koja će oba društva dodatno polarizovati. Pritom, nije nemoguće da se referendum održi, a da javnost(i) uopšte ne budu upoznate sa sadržajem (budućeg) sporazuma (za razliku od, opet, slučaja Makedonije). Ono što je sigurno jeste da će mnoge zaboleti želudac od dramatičnih izjava, promena stava preko noći, lamenta nad propuštenim prilikama i sve zajedno, strahovitog političkog oportunizma.

Uspešan referendum omogućio bi predlagačima – s tim da na Kosovu ostaje pitanje ko će podržati Tačija – da pristupe usaglašavanju “sveobuhvatnog sporazuma”. Istinski sveobuhvatan sporazum morao bi sadržati, prema našem mišljenju, sledeće elemente: priznanje, uspostavljanje diplomatskih odnosa i razmenu ambasadora; zatim anekse posvećene: režimu upravljanja nad jezerom Gazivode (bez obzira da li će se korekcijom granica naći u Srbiji ili ne), a zbog značaja za stanovništvo na Kosovu (videti tekst Ljubiše Mijačića u Novom magazinu br. 380); režimu upravljanja nad rudnicima Trepča, čiji jedan deo posluje po zakonima Srbije, a drugi Kosova; statusu manastira i imovine Srpske pravoslavne crkve. Ovde je teško zamisliti bilo kakvu eksteritorijalnost, koja je u realnosti teško sprovodiva kategorija; ali nepovredivost vlasništva, svakako. Dodatni aneksi, nikako deklaracije, morali bi se ticati: prava manjinskih zajednica (mada su ustav i zakoni Kosova u tom smislu među najnaprednijima u Evropi, problem je primena) i sudbine nestalih – obaveze, istina deklarativno prihvaćene i u okvirima Berlinskog procesa. Negde bi se moralo do kraja razjasniti šta sa Zajednicom (Asocijacijom) srpskih opština; spekuliše se da bi u slučaju razgraničenja praćenog korekcijom granice, ona ostala nedostižna. Tu je, naposletku, pitanje izgubljene imovine i kompenzacije: uz muke i otpor nalik onome u Hrvatskoj, možemo zamisliti da i ono bude rešeno.

Jasno je dakle da razgraničenje zatvara jedan, a otvara drugi krug problema. U slučaju da razgraničenje prati i korekcija granica, postavlja se (s pravom) pitanje precedenta (koje je moralo biti postavljeno i 2008, kada Kosovo jednostrano proglašava nezavisnost, ali dobro). Zato su međunarodne garancije važne – kako zemalja Kvinte, tako i Rusije. Da li, kako i na kom nivou uključiti Moskvu, pa i Kinu, pitanje je koje će morati da bude razmotreno, ako se za Kosovo želi “stolica” u UN. Naravno, pretpostavka je da Moskva želi rešenje kosovskog problema. Naš stav je da jedina stvarna garancija dalje nepovredivosti granica na Zapadnom Balkanu predstavlja članstvo kako Srbije, tako i Kosova i Bosne i Hercegovine u NATO. Međutim, tek se ova mogućnost čini malo verovatnom, iako mora biti iskomunicirana donosiocima odluka. Ko ne veruje da je tako, neka razmisli o odnosima Grčke i Turske; u više navrata, jedino ih je članstvo u NATO odvratilo od stupanja u otvoreni sukob.    

Zanimljivo je da malo ko u diskusiji uzima u obzir stepen promene koja bi morala da usledi u politici i realnosti Srbije. Dugogodišnja, medijski podgrevana “borba za Kosovo” je mnoge na našoj sceni vratila idealtipskoj predstavi o “kolevci srpstva” koja nam je “privremeno oduzeta”. Treba dakle sačekati da međunarodne okolnosti postanu “povoljnije”; pa će se Kosovo nekako reintegrisati u Srbiju, sve sa milion i po etničkih Albanaca koji to ne žele i bili su spremni da ratuju i ginu zbog toga. Ima i mišljenja da će postizanjem dogovora biti nagrađeni oni koji su svojim politikama uzrokovali sukob, te da će njihova, autoritarna vlast biti učvršćena. Najzad, predviđa se otvaranje priče o podeli Bosne – koja je jedan od okidača najkrvavijeg sukoba od svih na prostoru bivše Jugoslavije.

Pa ipak, pitanje je rizika i cene, kao i kod svih mirovnih sporazuma; a “sveobuhvatni sporazum o normalizaciji” će biti upravo to. Nije sporno da Srbija može nastaviti sa politikom koja je vođena do sada. Ali i njoj se nazire kraj. Da bi perspektivu evropskih integracija zadržao otvorenom, Beograd je postepeno – što se sporije moglo – pristajao na integraciju organa vlasti na severu Kosova. Sada je, pored obrazovanja i zdravstva, malo šta ostalo da se integriše. Istovremeno je maksimalno opstruirano – opet, u skladu sa državnom politikom koja je, šta god danas pričali, legitimisana na izborima – stremljenje generacija kosovskih Albanaca. Na taj način su odnosi dva naroda ostali zatočeni u 90-im; dok Evropska komisija priča o “konektiviti” agendi, sportistima sa Kosova brani se učešće u takmičenjima koja se održavaju na teritoriji (uže) Srbije, a Srbi ne mogu u Đakovicu kako bi posetili crkvu i kuće. Naravno da su tome doprineli političari; ali, osim ako ne mislimo da će nekim čudom prvaci civilnog društva i akademske zajednice doći u poziciju nosilaca političke vlasti, od političara će se očekivati kako rešenje tako i preuzimanje odgovornosti za njegove posledice. Naposletku, jedan sporazum neće značiti i normalizaciju; ali može otvoriti put ka njoj.

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 383, 30. avgusta 2018.