Poziv na oprez za Zapadni Balkan: Kina i Češka Republika

Stefan Vladisavljev

17. јануара 2020

Poziv na oprez za Zapadni Balkan: Kina i Češka Republika

Serbian President Aleksandar Vucic, left, shakes hands with Chinese President Xi Jinping, right, before the meeting at the Great Hall of People in Beijing, China on April 25, 2019. (Kenzaburo Fukuhara/POOL/Kyodonews)

Početak 2020. godine je pokazao određene turbulencije u odnosima između Češke Republike i Kine. Nekoliko važnih događaja je pokazalo da postoje “problemi u raju” za dve države koje su uspostavile visok nivo saradnje u okviru inicijative 17+1, ali i u bilateralnim odnosima. 

Sa promenom formata za 2020. godinu samit 17+1 koji će ove godine biti organizovan u Pekingu, češki predsednik Miloš Zeman je najavio da neće prisustvovati konferenciji. Promena u formatu, došla je sa najavom da će prvi put od 2012. godine, samitu prisustvovati 17 predsednika centralno i istočnoevropskih država, umesto šefova vlada. Umesto kineskog premijera Li Kećanga, koji je prisustvovao svim prethodnim sastancima, izuzev jednog koji je organizovan pre njegovog mandata, ovaj put domaćin samita će biti predsednik Ši Đinping. Dodatni indikator zahlađenja odnosa jeste činjenica da ni češki premijer neće biti prisutan, već njegov zamenik Jan Hamaček.

Zbog percipiranja da je glavni zagovornik saradnje sa  Kinom u Češkoj Republici, Miloš Zeman je često bio na meti kritika. On je objasnio njegovu odluku da ne prisustvuje Samitu kao posledicu sveukupnog kineskog pristupa prema Češkoj, izjavljujući da Kina još uvek nije ispunila svoja obećanja i da postoji nedostatak obećanih investicija. Zeman je takođe naglasio da je već pet puta posetio Peking, dok Ši Đinping nije uzvratio istu od 2016. godinu, kada je bio u jedinoj poseti do sada jednom od najvažnih partnera u centralnoj i istočnoj Evropi.

Drugi razlog za zahlađenje odnosa se desio na subnacionalnom nivou. 14. januara 2020. godne, Šangaj je suspendovao svoje zvanične odnose sa Pragom zbog sporazuma koji je češki glavni grad potpisao sa Tajpejom, glavnim gradom Tajvana. Pitanje nezavisnosti Tajvana je jedno od najosetljivijih diplomatskih pitanja Kine. Šangaj nije jedini grad koji je prekinuo svoje odnose sa Pragom. 2019. godine, Peking je učinio isto, kada je prekinuo sporazum o sestrinskim odnosima sa Pragom, zbog klauzule u ugovoru koja predviđa da će Prag priznati politiku jedne Kine. Praški predstavnici su nastojali da izbace predmetnu klauzulu iz sporazuma, zbog toga što obe strane nisu bile u mogućnosti da pronađu kompromis, stoga je sporazum povučen. Prag još uvek ima partnerske odnose sa Gvanžuom i biće interesantno kako će se sporazum sa Tajpejom uticati na ove relacije. 

Češka Republika je bila jedan od glavnih partnera Kine u inicijativi 17+1, uspostavljene od strane Kine u cilju povećanja kineskog prisustva u ovom delu Evrope. I dok je ustanovljena saradnja između dve države zasnovana na finansijskim dogovorima i investicionim obećanjima, političke veze su bile temelj i facilitator odnosa (ne samo sa Češkom, već i sa drugim centralnim i istiočnoevropskim državama, od kojih su neke bile više, a neke manje zainteresovane za saradnju). Zapravo, do sada nije bilo mnogo političkih nesuglasica, pa posledice koje proizilaze iz navedenih mogu biti informativne ali i poziv na dodatni oprez. 

Posmatranje primera Češke Republike, može pokazati ostalim državama kakva je reakcija Kine, ako niste u saglasju sa njenim politikama. Povlaćenje sporazuma je prvi korak i može biti ispraćen sa glavnim instrumentom saradnje do sada – povlačenjem sporazuma o povoljnim pozajmicama. Dok su određene države primile veliki broj stranih direktnih investicija (Srbija), Kina je u okviru incijative 17+1 obezbeđivala preferencijalne sporazume o zajmu, koji su se koristili za velike infrastrukturne projekte. Jedan od uslova pomenutih sporazuma je dobra politička saradnja i moguće povlačenje zbog političkih razlika bi predstavljalo značajno smanjivanje izvora finansiranja za države članice 17+1 u prethodnim godinama. 

U ovom trenutku, države Zapadnog Balkana poseduju dobre političke odnose sa Kinom, naročito Srbija koja je bila glavni kineski partner u regionu.  Promena inicijative 17+1 i najava da će Ši Đinping biti domaćin Samita, ispraćena je zvaničnom objavom da će srpski predsednik prisustvovati Samitu lično, ali i da će kineski lider posetiti Srbiju 2020. godine. Ako Ši Đinping dođe u Srbiju ove godine, biće to njegova druga poseta u poslednjih pet godina, što će učiniti Srbiju prvom istočnoevropskom državom koju je kineski lider posedio dva puta. Dodatni pokazatelj jeste izjava Vučića da je Srbija protiv nezavisnosti Tajvana, čime je još jednom pokazano savezništvo Srbije sa politikama Kine kada su u pitanju njeni teritorijalni sporovi. Tome je prethodila i procena sa kraja 2019. od strane Marka Đurića, potpredsednika Srpske Napredne Stranke, u vezi sa kineskim delovanjem i reakcijom na situaciju u Hong Kongu, odnosno ocena da Zakon o Ljudskim Pravima i Demokratiji usvojenim od Sjedinjenih Američkih Država, predstavlja “dolivanje ulje na vatru”.

Pozicionirajući sebe kao podržavaoca kineskih politika, Srbija kao glavni partner Kine na Zapadnom Balkanu, nastoji razvoju svojih odnosa i veza sa Kinom još više, međutim pitanje koje se postavlja jeste dalji proces EU integracija i da li će EU zauzeti odlučniji stav prema stanju u Hong Kongu i Tajvanu. Do sada, Srbija nastavlja da ubira plodove ove saradnje sa najmnogoljudnijom državom na svetu, ali sa skorašnjim češkim primerom, pitanje je šta će se desiti sa “čeličnim prijateljstvom” Srbije i Kine, ako pomenute države nisu na istoj instanci po političkim pitanjima. 

Ovaj tekst je prvobitno objavljen 16. januara 2020 na portalu europeanwesternbalkans.com