Posle Londona: šta dalje sa Berlinskim procesom?

Marko Savković

23. јула 2018

Posle Londona: šta dalje sa Berlinskim procesom?

Rezultati samita u Londonu su zaista bili razočaravajući. Jedna deklaracija i jedan potpisan tehnički sporazum se teško mogu posmatrati kao uspeh. Ipak, ovo je stanje regionalne saradnje. Iza deklaracija, lideri se sukobljavaju oko prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ako je osnova za saradnju zajednički interes, čini se da šestorka Zapadnog Balkana odstupa od toga. I koliko god je lako okriviti vlade, mi – kao civilno društvo – treba da preuzmemo deo te krivice, jer dugo je regionalna saradnja idealizovana.

Berlinski proces je privremena zamena od samog početka. Pokrenut u vreme kada nije postojala kredibilna perspektiva proširenja, izgubio je svoju svrhu u odnosu na februarsku strategiju Evropske komisije. Nikada i nije bio prava zamena za proces proširenja, složen i bilateralan (barem sa strane članice kandidata). Davanje smisla bi verovatno podrazumevalo pozajmljivanje nečega iz Strategije, kao jedna od šest vodećih inicijativa. Međutim, čini se da je to malo verovatno i da bi, kao što su drugi zaključili, postojao rizik da postojeća inicijativa bude oteta u korist agende zemlje domaćina.

Ne bi trebalo ni da postane infrastrukturni forum, nalik na kineski ”16+1” format. To bi onda bila redukcija prvobitne ideje. Umesto toga, proces bi trebao da se vrati na poziciju gde ”šestorka” (ovde odsustvo Hrvatske ima jako malo smisla) može govoriti o rešavanju praktičnih, svakodnevnih prepreka na nivou koji ne mora biti premijerski ili ministarski. Povezivanje da, ali i obrazovanje i rad takođe. Infrastruktura, sigurno, ali ”čovek” pre bilo čega drugog.  Zajednički projekti? Kako bi bilo da napreduju oni koji su deo Erazmus i Horajzon šema, podstičući univerzitete (državne i private) da urade više kada se uključe u EU finansiranje? Kako bi zajedničko tržište rada bilo uzbudljiva perspektiva, u vreme kada više ne govorimo samo o odlivu mozgova, već o masovnom odlaženju ljudi.

Potpuno definisana ”pitanja nasleđa” ostaju najveći izazov. (Moramo primetiti kako se toliko očekivano rešenje o ”pitanju imena” između Skoplja i Atine odvija izvan procesa. ) Pomirenje može biti prioritet za neke od zemalja EU, ali ne i za vlade Zapadnog Balkana, bar više ne.  Mi se nikada ne slažemo u tumačenjima nedavne istorije; zbog čega su sada mnogi skloni korigovanju. Zamislite da nema civilnog društva u celoj ovoj priči: ko bi tačno ostao da insistira na rešavanju bilateralnih sporova?

Ostaje jedan posebno razočaravajući aspekt procesa, gde je civilno društvo ostavljeno samo, a to je zajednički osećaj pripadnosti. U idealnom svetu, vizija ”Balkana, celog i slobodnog” u okviru Unije bi se delila od strane onih koji su na vlasti. Umesto toga, i tako već godinama, postoje konkurentne nacionalne agende. Osim civilnog društva, mi nemamo transnacionalnu elitu koja bi osećala ”region” kao svoj vlastiti. Stoga treba prestati posmatrati saradnju kao vrlinu po sebi; na taj način stalno ”biramo voće koje je nisko”, kako izreka kaže. Vreme je, kao i u procesu evropskih integracija, da se postavi pitanje sadržaja, da se nađu one politike i mere koje će imati uticaj na živote građana – na bolje. Ako ne možemo postići dogovor o ovome, onda bi zaista trebalo da zajedno zaustavimo proces.

Tekst je prvi put objavljen na The Berlin Process Information and Research Centre.