Politička scena u Hrvatskoj: gde su „oni“, a gde „mi“

Marko Savković

30. јула 2020

Politička scena u Hrvatskoj: gde su „oni“, a gde „mi“

Budimo pošteni: ko imalo prati političku scenu na prostoru bivše Jugoslavije, morao je makar malo zavideti zvaničnom Zagrebu i Hrvatskoj na načinu na koji su održani parlamentarni izbori; atmosferi koja ih je pratila i brzini kojom se pristupilo formiranju nove vlade. Pomalo kao u basni o hrčku i mravu: u jednoj državi, članici Evropske unije (EU) koja je prošle nedelje uspela da se dogovori oko paketa pomoći ekonomiji i time otkloni najcrnje slutnje pred jesen, svesni su da vremena za gubljenje nema i da se mora prionuti na posao; a u drugoj, nesvrstanoj i neutralnoj, komotni da se sačeka istek roka za konstituisanje Skupštine i Vlade, kao da ne predstoje teška pitanja i izazovi na jesen. Manimo se sada priča o preticanju i tome ko je lider u regionu: Hrvatska će od EU dobiti 22 milijarde evra za oporavak svoje ekonomije. Pritom je demokratija, dok se druga zemlja, sitan korak po korak, kreće ka autokratiji orbanovskog tipa i diskursa od koga vam se gasi TV.  

Gde nastaju razlike? Prema višem istraživaču sa zagrebačkog Instituta za međunarodne odnose i održivi razvoj (IRMO) Sandru Knezoviću, one su posledica „uticaja evropeizacije na predizborni diskurs, transparentnosti sprovođenja izbora, a samim tim i njihove opšte legitimnosti“. Sedam godina članstva, snažan interes da se ne bude novom Mađarskom ili Poljskom i drugačija priroda izazova sa kojima se društvo suočava, odnosno promena fokusa donosilaca odluka, čini perspektive Hrvatske – uprkos efektima krize koja samo što nije – izvesnijim.

Apsolutni pobednik izbora je premijer Plenković; takav da prva rečenica analize na Index.hr glasi da „HDZ više nije stranka Franje Tuđmana, nego Andreje Plenkovića“. „On je sastavljao liste, on je odredio rani datum izbora, cijela kampanja je bila odraz Plenkovićeve osobnosti a glasači su to očito nagradili“. Njemu je stalo do dobre reputacije koju uživa u Briselu i Evropskoj narodnoj partiji. Sa njim je, kako piše Norbert Mapes-Nidik za DW, „Hrvatska stigla u evropsku normalnost. Taj pedesetogodišnjak, sa dobrim kontaktima u Evropi, ne teži velikim gestovima, smanjuje tenzije gde to sebi može da dopusti, zrači trezvenošću i razumom – kao nekakva Angela Merkel istoka, retkost u regionu“. Nakon izbora, on je mogao posegnuti za komotnijom većinom koju bi mu obezbedio Miroslav Škoro. Međutim, to bi značilo ponovo prihvatiti narativ krajnje desnice, svega dva meseca nakon što je „tvrda struja“ poražena unutar stranke. Namesto toga, težiće se koaliciji sa predstavnicima manjina, u čemu HDZ ima godine iskustva. 

Mada to nije zaključak koji se nameće po čitanju istraživanja javnog mnjenja, svest o važnosti članstva u EU je jaka. Hrvatska je politički dosta profitirala od članstva; ima i potpredsednicu Evropske komisije u Dubravci Šuici, te generalnu sekretarku Saveta Evrope u Mariji Pejčinović Burić, bivšoj ministarki spoljnih. Sve su to glasovi za produbljivanje saradnje, a ne nekakvo udaljavanje od Brisela. Kako ističe profesor Goran Bandov sa fakulteta „Dag Hameršjeld“ u Zagrebu, „EU je bitna kako bi stabilizovala ekonomsku situaciju. Fond za oporavak će Hrvatsku izvući iz strašne rupe u koju bi upala bez njega.“ Pritom, „biti u EU znači biti za stolom i suodlučivati. Ako imaš razumne argumente rado će te poslušati i norme se mogu prilagoditi, možeš imati izuzetke, posebne politike“; sve su to prednosti članstva sa kojima se Zagreb saživeo.

Međutim, možda i najvažnija razlika je ta da u zemlji članici nema više pitanja „života i smrti“ poput Kosova. Zato u kampanji HDZ nije bilo „zaklinjanja u sveta narodna prava i večnu borbu za odbranu suvereniteta“ (Knezović) – on je obezbeđen stolicom u EU. Teme su svakodnevne, životne, poput suočavanja sa pandemijom (dobri rezultati i niske brojke zaraženih su i podstakle vrh HDZ da se izbori održe u julu a ne u septembru; vidimo danas da se i ta odluka pokazala kao dobra), kako podržati ekonomiju, najava ulaska u Šengen i evrozonu (moguće već 2023.) Populizma ima, naravno, ali „ljudi traže konkretne odgovore na konkretna pitanja“.

Mada rečeni trendovi ohrabruju, politička scena je ipak daleko od „zrele“. Nakon nekoliko godina lutanja, HDZ se najzad učvrstio u desnom centru, ali da je dobio samo 10 mandata manje, morao bi se prilagoditi politici DP. Kako neće biti u vlasti, samom DP se predviđa raspad, čime njegovi zastupnici postaju „tražena roba“. Već je formiran poseban klub suverenista, koji će u Saboru sarađivati sa DP, ali ujedno imati sve više zasebnih stajališta.    

Na levici, u Beogradu je pozdravljen uspeh koalicije „Možemo“ u kojoj važno mesto zauzima pokret „Zagreb je naš“, u bliskim odnosima sa „Ne davimo Beograd“. Nastao na talasu kritike i otpora gradonačelniku Milanu Bandiću, ovo je prvi veliki uspeh jer se krenulo od nule a došlo do šest mandata. Sledeći cilj su lokalni izbori u Zagrebu. Tada će se videti kolika je zapravo primamljivost i snaga ove moderne levice koja je jako oslonjena na lokalne pokrete – trend koji bi mnogi voleli da vide preslikan u Srbiji. Inače je pojava nezavisnih grupa, koje predstavljaju interese različitih lokalnih sredina postao pravilnost u Hrvatskoj. (Treba reći i to da su preduslovi bili bolji: postoji regionalni nivo vlasti, izgrađeni regionalni identiteti i interesi, kao i makar jedna jaka regionalna partija – Istarski demokratski savez.) U međuvremenu je „Most“ izgradio profil nezavistan od „velikih“ jasno se profilišući kao klerikalna desnica što su birači nagradili poverenjem. U tom kontekstu veoma zanimljiva – videćemo da li i dugovečna – jeste pojava stranke „Pametno“ i njen uspeh u koaliciji sa IP-om i GLAS-om. 

Glasove su „Možemo“ uzeli SDP, koji ih je izgubio preko pola miliona u nekoliko prethodnih izbornih ciklusa. I ovde je do izražaja došlo (ne)poverenje u lidera: dok Plenković odaje utisak čoveka na koga se možete osloniti (jedan od njegovih slogana bio je „U krizi se poznaju lideri“), Bernardić se do kraja nije uspeo nametnuti ni u svojoj, inače heterogenoj (kvalitet i muka, čini se, partija na levom centru u regionu) partiji. Zamereno mu je to što se, umesto novim, okružio „isluženim političarima koji fingiraju da imaju viziju iako su svi redom odavno pročitani“ (Index.hr). Mudra promena na čelu mogla bi, međutim, podići rejting ovoj po pojedinim pitanjima istinski progresivnoj stranci.

Naravno, nije sve idealno. Birački spiskovi ostaju nesređeni (kao i kod nas) zahvaljujući Državnom izbornom poverenstvu „premreženom HDZ-ovim kadrovima“. Izlaznost je bila niža nego inače. Politika u Hrvatskoj više nije duopol (iako kohabitacija predsednika Milanovića i premijera Plenkovića govori drugačije); kako ističe profesor Dejan Jović, HDZ i SDP su ovoga puta osvojili 50% glasova, dok se ranije procenat kretao oko 70. Sam HDZ je osvojio manje glasova nego na prethodnim izborima. „Izazivača“ je sada više: vlada koju HDZ bude formirao samo sa manjinama biće pod većim pritiskom, kako sa desnice tako i levice. No, to jeste jedna od odlika demokratije i političkog pluralizma, zar ne?

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 483, 30. jula 2020.

Foto: Plenković u Saboru, 23. 7. 2020. Antonio Bronić za Reuters