Ostaje li Nemačka sama?

Marko Savković

08. августа 2018

Ostaje li Nemačka sama?

Fotografija Jesco Denzel/AFP/Getty Images

Novi italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini najavio je kako njegova zemlja više neće primiti niti jednog migranta. Američki predsednik Donald Tramp podigao je iznos tarifa na uvoz nemačkih automobila na 20%. Markus Soder, lider bavarskih demohrišćana izjavio je kako je “merkelizam” “gotov”. Velika Britanija slepo ide ka “tvrdom bregzitu”. Sve u svemu, jedan običan dan na poslu za Angelu Merkel, zaključio je krajem juna Džeremi Klif, šef berlinskog biroa magazina Ekonomist.

Pa ipak su istupi američkog predsednika, uoči i na marginama samita NATO u kojima je otvoreno kritikovao neke od ključnih politika nemačke kancelarke dočekani s iznenađenjem. Kako piše Mišel Goldberg, sve i da fraza “transatlantski odnos” predstavlja “diplomatsku banalnost”, za generacije Nemaca, radi se o temeljnom spoljnopolitičkom izboru, kojom je omogućena obnova Nemačke i vrtoglav napredak (nem. wirtschaftswunder, “ekonomsko čudo”) nakon Drugog svetskog rata.

Za Trampa postoji više problema u odnosima SAD i Nemačke. Na prvom mestu je propuštanje ili odbijanje Berlina da izdvoji 2% svog budžeta za potrebe odbrane, što je godinama unazad standard i princip NATO (koga se, opet, mali broj članica pridržava). Sam zahtev ne predstavlja novinu; koliko Trampova uverenost da se Nemačka “provlači” na račun SAD, koje su i dalje vojno prisutne u Evropi. Problem je i suficit od 65 milijardi dolara koji Nemačka – nemačke firme – ostvaruju u spoljnoj trgovini sa SAD. Kritikovao je učešće Berlina u “Severnom toku 2”, izgradnji gasovoda kojim bi se prirodni gas iz Rusije uvozio u Nemačku. Najoštriji napad, međutim, usledio je putem tvitera i to na politiku “dobrodošlice” izbeglicama iz Afrike i sa Bliskog Istoka.             

Da stvari po pomenutu transatlantsku vezu budu gore, nakon istupa na samitu NATO pred iznenađenim Jensom Stoltenbergom, Tramp se u Helsinkiju susreo sa Vladimirom Putinom, gde je sam (ponovo) doveo u pitanje tezu o ruskom mešanju u predsedničke izbore na kojima je odneo pobedu. Time je ugrozio još jedan od postulata (trenutnog) konsenzusa Zapada, predstavu o agresivnoj Rusiji koja, služeći se tzv. hibridnim ratom, uspeva da izazove pukotine u naizgled jedinstvenom frontu.

Sami Nemci su požurili da ga demantuju. Podsetili su na žrtve koje su pretrpeli u Avganistanu; istakli da su nemačke kompanije, naročito u sektoru automobilske industrije, otvorile veliki broj radnih mesta u SAD. Najzad, Miguel Berger iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova ukazao je kako prirodni gas u potrošnji energije u Nemačkoj učestvuje sa 24%; od čega je 40% uvoz iz Rusije. (Prevedeno, ruski prirodni gas zadovoljava svega 9,6% energetskih potreba Nemačke.) Ako bi se na to dodala i količina uvezene nafte, sve zajedno Rusija podmiruje manje od četvrtine energetskih potreba ove zemlje, značajno manje od niza članica Evropske unije.            

Džejms Karafano, iz konzervativno (republikanski) nastrojene Heritidž (eng. Heritage) fondacije, nalazi druge razloge za nerazumevanje na liniji Merkel-Tramp. On smatra kako Merkelova nastupa “tipično evropski”, “držeći predavanja” Trampu, što ovaj ne podnosi. “Ne uvažava ga kao jednakog”. Uzmimo u obzir i sjajan odnos koji je, do kraja mandata, nemačka kancelarka uspostavila sa Trampovim prethodnikom. U jako čitanoj knjizi Obaminog savetnika i pisca govora, Bena Roudsa, “Svet kakav jeste” (eng. The World as It Is), opisuje se i poslednji sastanak dvoje državnika nakon koga Obama saopštava svom saradniku, “ostaje (Merkelova, prim. aut.) potpuno sama”. I zaista, čini se da je sama ne samo u odnosu prema SAD i novoj administraciji, već i EU, kada je reč o pojedinim politikama. Sve i da je Tramp nastupio preoštro, nastavlja Karafano, postoje članice u Centralnoj i Istočnoj Evropi koje (na to) gledaju sa odobravanjem. Kao primer navodi Poljsku, kojoj prete sankcije Brisela zbog zakona kojim se podriva nezavisnost pravosuđa.

Zvanični Berlin, prema oceni Sude Dejvid-Vilp, savetnice u Nemačkom Maršalovom fondu, uviđa da se mora razmišljati o tome kako nastaviti dalje, bez SAD kao “snažnog partnera” do kraja Trampovog mandata. Ovo samo po sebi predstavlja šok za nemački establišment. Izraz tog šoka nalazimo u autorskom tekstu “Zlo je pobedilo” Mišel Goldberg: “Amerika je smatrana garantorom demokratskog liberalnog poretka, u kome Nemačka, napustivši svoju agresivnu istoriju, može da napreduje”. Od ove teze polazi i Ulrih Špek, koji u nizu vrlo ubedljivih tvitova objašnjava kako su “Nemci navikli (da vode politiku tako što će) odgovarati na pritiske SAD”. Amerika je smatrana “Velikim zaštitnikom”: nemačke slobode, bezbednosti i ekonomije. Njena spoljna politika bila je u najvećoj meri usklađena sa američkom.

Tramp napada Nemačku, nastavlja Špek, zato što njena mainstream, “postmoderna” politika stoji u suprotnosti njegovoj. U akademskim i policy krugovima, nakon iznenađenja i razočarenja, nastupila je ljutnja i otpor – nalik osećanjima koja se razviju kod nekoga koga je “napustio najbolji prijatelj”, kako se izrazio nekadašnji nemački ambasador u SAD Klaus Šariot. Za Nemce, kako je to Merkelova rekla po momentu Trampove pobede na izborima, strateško partnerstvo sa SAD mora uključiti i vrednosti “slobodne štampe, verskih sloboda, zaštite manjina, slobodnih izbora, demokratije, pravosuđa nezavisnog od upliva izvršne vlasti i tolerancije”. Strah Nemaca je da se Vašington više neće zalagati za te vrednosti, čemu u prilog govori i otvoren napad Trampa na politiku migracija.

Za Tomasa Klajna Brokhofa, takođe iz Nemačkog Maršalovog fonda, najvažnije i jedino stvarno pitanje jeste famoznih 2% izdvajanja za troškove odbrane. Mada je Merkelova obećala da će postepeno (do 2024.) Nemačka dostići traženi procenat, Tramp i predstavnici njegove administracije ne mogu da razumeju zašto to nije moguće izvesti odmah. Ovim otkrivaju koliko je nepoznavanje političke tradicije izgrađene nakon Drugog svetskog rata, civilne sile, anti-militarističkog identiteta. Sve to bilo je moguće zahvaljujući postojanju “transatlantskog dogovora” (Špek): Amerika će se starati za bezbednost prostora u kome će Nemačka razviti svoju ekonomiju i društveni ugovor. Zauzvrat, Vašington obezbeđuje “prvoklasnog” saveznika i harmonične odnose u Evropi. Američkom predsedniku to više nije dovoljno. Zato je ovo jedan izazov na koji će Nemačka morati da odgovori.

Šta preostaje Nemačkoj? Uobičajen odgovor ovih dana je da se okrene Evropi i sebi. Pojedinim političarima na levici i desnici Trampovi istupi predstavljaju dobar izgovor da se (najzad) prekine sa praksom oslonca na Vašington. “Dok nas sa Istoka napada Putin, sa Zapada to čini Bela kuća,” ističe Čem Ozdemir, koga su kao prvog člana Bundestaga iz redova turske manjine svojevremeno prozvali “nemačkim Obamom”.

Za sada, Merkelova se “drži” odlično. Poslednji ozbiljan unutrašnji izazov koji joj je upućen, a koji se ticao politike migracija (ministar unutrašnjih poslova je nameravao da donese izvršnu odluku i odbije jedan broj migranata bez konsultacija sa njom) uspela je da prevaziđe. Ona ne želi da se dodvorava delu izbornog tela koji je “prebegao” AFD-u. Istraživanja javnog mnjenja, na koja se toliko oslanja pokazala su da je u pravu: Nemci i danas smatraju da je njena politika migracija i odluke donete 2015. bile ispravne. Pritom, ona je povela odgovor Evrope na “ruski izazov” i to čini i dalje, insistirajući na režimu sankcija. Najnoviji, ovaj Trampov – da postane više “militaristička” (sa većim izdvajanjima za troškove odbrane), samo-zadovoljna (manje okrenuta izvozu) i nacionalistička (zatvarajući granice) – još uvek uspešno odbija. Videćemo koliko će izdržati: gromoglasno najavljivano pokretanje franko-nemačke “mašine” još uvek nije ostvareno. Jedinstven budžet za evrozonu, bankarska unija i evropski fond za stabilizaciju namenjen problemu nezaposlenosti zapravo su mere koje će ojačati EU i samim tim i Nemačku.

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 380, 8. avgusta 2018.