Moji roditelji, učesnici seminara

BFPE Office

19. новембра 2019

Moji roditelji, učesnici seminara

Pre potpisivanja Briseskog sporazuma, Kosovo i Srbija su bili hermetički zatvorena, dva odvojena sistema upravljanja, koji su ličili na ograđene totalitarne države. Komunikacija je danas nevidljiva, ali važna.

Autor: Idro Seferi

Bio sam srećan 2010. godine kada su moji roditelji odlučili da me posete u Beogradu. Bila je 2010. godina i putovali su autobusom. To je bila njihova prva poseta nakon toliko mnogo godina koliko sam živeo u glavnom gradu Srbije. Zvali su me kada su prešli Merdare, selo koje Kosovo smatra graničnim prelazom, a Srbija administrativnim. I sam sam prolazio kroz tu poteškoću.

Ovde sam ih pozvao kako bi jedan od mojih roditelja posetio lekara u Beogradu. Međutim, kako bi oni mogli da dođu, trebalo mi je pozivno pismo i odobrenje koje izdaje srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova kako bi prešli Merdare.

Kako to napraviti – zvanično pozivno pismo? Uspeo sam da dobijem pozivno pismo preko bliskog prijatelja iz nevladinog sektora, koji je moje roditelje naveo kao učesnike sa Kosova u jednoj od svojih aktivnosti. Moje inostrane prijatelje i kolege u Beogradu su stalno posećivali njihovi članovi porodica. Za građane Kosova je uvek bilo teško putovati kroz Srbiju s kosovskim dokumentima.

Moji roditelji se nisu protivili činjenici što živim u Beogradu, mada su teška srca pristali na to. Uvek su mi govorili da u slučaju da bi, u slučaju da dođe do bilo kakve opasnosti, trebalo da letim u Podgoricu. Pored medicinskog pregleda, meni je bilo važno da moji roditelji dođu i upoznaju moje mesto stanovanja, ali i daje ono bezbedno. Za njih je to bilo neophodno iskustvo kako bi prebrodili strah koje su stvorile priče iz prošlosti i stvari koje je moj otac iskusio u toku devedesetih godina dvadesetog veka.

Kada su stigli u Beograd, sve je prošlo kako treba. Dok su se vozili tramvajem, tiho su govorili i koristili gestikulaciju. „Kada je policija ušla u tramvaj, videli su da imamo pozivnicu na seminar o ratnim zločinima“, rekla mi je majka Moj otac je zaboravio na kakvu vrstu seminara idu. Bili su samo dve starije osobe koje su išle na „seminar“.

Kada su Priština i Beograd počeli da primenjuju sporazume koje su postigli u Beogradu, posete mojih roditelja više nisu bile dramatične kao pre toga. Sada su mogli da posećuju i prelaze granicu malo normalnije, bez straha, čak i pored toga što i dalje postoje problemi, posebno bez avionskih linija, bez autoputa i uz duge redove na graničnim prelazima između Kosova i Srbije.

2014. godine, sporazum između Kosova i Srbije, uz posredstvo Evropske unije, je u Beograd doveo grupu kosovskih zvaničnika u okviru kancelarije za veze u Beogradu. Zbog ograničenog prostora, živeli su u jednom hotelu mesecima. Ova kancelarija je danas potpuno funkcionalna. Srbija ima takođe kancelariju za veze na Kosovu. Kosovski građanin može dobiti službenu pomoć od Kancelarije za veze u Beogradu. Čini se da zvanični podaci idu u prilog uspehu sporazuma – tek nekoliko meseci nakon početka primene sporazuma, broj lica koji je sa Kosova dolazio u Srbiju i obrnuto se značajno povećao. Neki neregulisani prevoznici su prevozili ljude redovno između Kosova i Srbije. Danas postoji šest redovnih autobuskih linija između Prištine i Beograda

U prošlosti, kao što se i dešavalo, Albanci sa Kosova nisu mogli da idu u Srbiju, čak i u slučaju smrti člana porodice, osim ukoliko takvo putovanje nisu organizovale međunarodne misije. Sećam se da sam 2008. godine, kao novinar, morao da prođem vojne i policijske kontrole na Tisi. Desetine kosovskih Albanaca su se udavile u pokušaju da preplivaju u EU. Pronađena su mrtva tela i poslata u mrtvačnicu. Zvali su me rođaci preminulih sa Kosova kako bih im pomogao u pronalaženju tela. Nažalost, nisam mogao da im pomognem. Morali su fizički da budu prisutni. Neka od tela su veoma dugo ostala u Novom Sadu.

Dijalog između Kosova i Srbije, kojim posreduje EU, je izgradio mostove i, uprkos pritužbama i problemima, je doneo mnoga poboljšanja. Sloboda kretanja ljudi i komunikacija između dva društva su neophodni kako bi se za sve stvorio osećaj sigurnosti. Komunikacija jača toleranciju i razumevanje, te stvara osećaj normalnosti. Ovo je važan deo demokratizacije oba društva i procesa razračunavanja sa prošlošću. Ljudi putuju pod svakakvim okolnostima i u svakakvim uslovima, ali se službena komunikacija može iskoristiti kao način poboljšanja tih uslova, čuvajući i negujući na taj način pravo na kretanje.

Danas, hiljade kosovskih građana i dijaspora prolaze kroz Srbiju sa kosovskim dokumentima. Svakodnevno se mogu sresti kosovski Albanci u beogradskim bolnicama. Oni autobusima dolaze iz raznih delova Kosova. Telefoni funkcionišu, iako uz poteškoće, ali je komunikacija redovna. Građani Kosova mogu boraviti u hotelima uz svoje dokumente i uživati u boravku isto kao i bilo ko drugi ko posećuje Beograd. Zamisao sporazuma je da stvori mogućnosti putovanja, čak i ako niste učesnik na seminaru.

Idro Seferi je honorarni novinar. On se novinarstvom bavi od 2003. godine i 2007. godine se preselio iz Prištine u Beograd.

Ovaj članak je omogućen uz finansijsku podršku Ambasade Kraljevine Norveške na Kosovu i Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je isključivo odgovornost Grupe za javno zagovaranje između Kosova i Srbije i ne može se ni na koji način smatrati da odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške ili Evropske unije.