Mit i realnost spoljnog uticaja na Zapadnom Balkanu

Marko Savković

13. фебруара 2020

Mit i realnost spoljnog uticaja na Zapadnom Balkanu

Fotografija Clay Banks

Na Zapadnom Balkanu, tzv. spoljni uticaj je u velikoj meri posledica lokalne „tražnje“. Autokrate na vlasti priželjkuju i aktivno traže eksternu legitimizaciju. Sastanci „na najvišem nivou“, posete, učešće na samitima, predstavljaju dobar PR. Sve dok se ne preuzimaju konkretne obaveze, u datom geopolitičkom kontekstu, odnos država u regionu i „trećih aktera“ sa sobom nosi podnošljiv rizik. U tekstu krećemo od pitanja da li je i dalje tako.

Geopolitički kontekst koji je promenjen ili se menja karakteriše, pre svega, pojava asertivnih „trećih aktera“ nakon decenija opadanja (u slučaju Sovjetskog saveza, odnosno Rusije), relativne opskurnosti (Kina) ili uspešne kooptacije i „igranja po pravilima“ (Turska). Ekonomski rast – BDP Rusije je od 1999. do 2007. porastao osam puta, Turske pet – omogućio je ovim zemljama da projektuju moć (eng. projection of power). Rusija i Turska to čine u Siriji, prva uspešno; Kina u Kineskom moru. Za mnoge, ovo je znak snage – postoji studija kompanije Wikistrat koja pokazuje kako je, čak i u članicama NATO, prva asocijacija ispitanika na pojam državnika niko drugi do Putin. Evropska unija (EU), na drugoj strani, to ne čini; njena moć je bila u politici uslovljavanja (kurziv aut.) Prisetimo se samo kroz šta je sve Srbija (s pravom i razlogom!) morala proći u prvih deset godina po demokratskoj revoluciji, u kontekstu saradnje sa Međunarodnim sudom za ratne zločine. 

Dolazak Kine, međutim, na ovim prostorima to sve menja. Posmatrajući procese saradnje iz Beograda, glavnog grada zemlje koja po glavi stanovnika ima najveći priliv kineskih zajmova i investicija (tim redom), nekoliko je razloga zašto je tako. Pre svega, „Jedan pojas – jedan put“ nešto je najbliže globalnoj strategiji što je ma koja velika sila pokrenula u praksi. Zatim, dok Kina odgovara na naše kratkoročne i srednjeročne potrebe, „mi“ se uklapamo u dugoročne planove Pekinga. Potom, portfolio zajmova i investicija, po rečima samog predsednika i ministra finansija, dostići će 10 milijardi evra, čime će biti konkurentan (!) pomoći koju pruža EU i sa njom povezane finansijske institucije. Kineske investicije pogađaju čitave regione; dovoljno je pogledati železaru u Smederevu, rudarsko-topioničarski bazen u Boru i planiranu fabriku guma u Zrenjaninu: hiljade zaposlenih, ogromne socioekonomske implikacije, uključujući strah od posledica po životnu sredinu. Pritom, bilaterala sa Kinom primer je kontinuiteta u našoj spoljnoj politici: započeta pod Tadićem, nastavljena je i proširena pod Vučićem. Veliko je pitanje da li će i kako neka buduća vlast u Srbiji „odoleti“ ponudi i nastupu Pekinga.

Kod trećih aktera tačke pristupa su vrlo različite. Kinu ne zanimaju identitetska pitanja, ali Rusiju da; dok je Turska za sada prvenstveno zainteresovana za širenje svoje meke moći saradnjom u oblasti kulture (očuvanja tradicije) i obrazovanja. Ono što će Turskoj zapravo obezbediti dugoročan uticaj jeste opredeljenje mladih Bošnjaka u regionu da studiraju na (neretko vrlo dobrim) turskim univerzitetima; odnosno, održavanje bliskih odnosa sa (nacionalno orijentisanim) bošnjačkim političkim strankama te građenje imidža Erdogana uporedivo sa slikom kakvu Putin ima među Srbima.

Pošto se u javnosti o „trećim akterima“ stalno govori, a neretko i preteruje, postavljamo tezu kako je uticaj Zapada taj koji i dalje „preteže“. Ako govorimo o socijalnim inovacijama – konceptima, inicijativama, okvirima za reformu, politikama – nove ideje uglavnom dolaze sa Zapada. Razmislimo za trenutak: Rusija i Kina su svakako zainteresovane za strateške sektore naše industrije, ali zato Nemačka (kao i Austrija, odnosno Švajcarska) uz punu saradnju i na poziv naših vlasti, promovišu „dualno obrazovanje“; model koji na duge staze menja srednje stručno obrazovanje i nije bez kontroverzi. Zapad nam nudi rešenja ali istovremeno usložnjava problem – možda svesno, možda i ne – depopulacije, izazov tako veliki da ne znamo kako da mu priđemo. A odlazak ljudi (odavno to više nije „samo“ „odliv mozgova“) predstavlja, uz rizik od recesije u Nemačkoj, najveći rizik po ekonomije Zapadnog Balkana.

Pravo pitanje je koliko je prodoran spoljni uticaj. Ako postoji jedna oblast za koju bi smo morali biti više zabrinuti, onda je to saradnja u oblasti bezbednosti i odbrane – ili, da budemo precizniji, u kojoj meri su naši sistemi bezbednosti „penetrirani“. Opet, i ovde nam nedostaje informacija, te možemo suditi samo po ishodima. Brza ekstradicija šest turskih državljana sa Kosova prošle godine; podrška koju Rusija pruža navodnoj „militarizaciji“ policije Republike Srpske; „Safe City“ projekat koji Grad Beograd realizuje u saradnji sa kompanijom Huawei – u istinski demokratskim društvima predstavljali bi razlog za krajnju zabrinutost.

Da zaključimo: što je stanje demokratije gore, što su nam institucije slabije, to su one i mi svi zajedno sa njima otvoreniji za strani uticaj.

(Izlaganje na Drugom regionalnom forumu, Solun, 8. februar 2020.)

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 459, 13. februara 2020.