Kosovske snage bezbednosti: (ne)opravdan strah od transformacije

Marko Savković

14. децембра 2018

Kosovske snage bezbednosti: (ne)opravdan strah od transformacije

Fotografija copyright Associated Press

Da će kosovska skupština 14. decembra glasovima “za” tri zakona pokrenuti transformaciju Kosovskih snaga bezbednosti (KSF) u vojsku čini se sve izvesnijim. Zašto se ovo dešava baš sada? Moramo razumeti da je u Prištini ova godina po svemu bila “za zaborav”: politička nestabilnost (brojni incidenti u skupštini); zastoj, a mnogi bi rekli “krah” dijaloga sa Beogradom; relativan uspeh Beograda u nastojanju da zaustavi, te preokrene “talas priznanja” (ove godine je devet zemalja “povuklo priznanje” – pišemo pod navodnicima kako dati institut ostaje sporan u međunarodnim odnosima); “težak poraz” pokušaja da se ostvari članstvo u Interpolu (gde je broj zemalja koje su podržale kandidaturu Kosova čak i manji od broja onih koje su ga priznale); i naposletku, možda i najteži udarac od svih, izjava komesara Hana da se viznoj liberalizaciji ne treba nadati pre 2020. godine. (Pojedine kolege i ovde spočitavaju krivicu Srbiji, mada je naivno pretpostaviti da je Beograd taj koji drži ključeve vizne liberalizacije za Kosovo; prema poslednjim informacijama, 12 članica EU je protiv, a od onih iz okruženja, samo su Mađarska i Bugarska za.) Istovremeno, uprkos pozivima na skraćenje mandata UNMIK-a, protivljenje Rusije i Kine u Savetu bezbednosti to čini malo verovatnim. Najzad, poslednjih meseci – s mnogo gorčine, osporavanja i odbacivanja – u pozadini se razvija priča o neophodnosti korekcije granica kako bi se postigao “istorijski sporazum” sa Beogradom. Dva politička lidera, Tači i Haradinaj se nadmeću za naklonost biračkog tela: pri čemu je potonji trenutno u prednosti. Uzimajući sve navedeno u obzir, Prištini i Kosovu je hitno potreban “uspeh” kako u pitanje ne bi bio doveden i sam proces izgradnje države – paradigma u okviru koje se jedno društvo kretalo poslednjih 20 godina.

Na Kosovu, prema “barometru” Kosovskog centra za studije bezbednosti (KCSS), KSF predstavljaju instituciju koja uživa najveće poverenje među građanima albanske nacionalnosti (84% ispitanih); među Srbima je dijametralno suprotno (svega 4,7%). Međunarodna zajednica (NATO, SAD) je uložila značajno vreme i resurse u KSF, insistirajući na multietničkom sastavu kao jednom od vodećih principa; delom, u pogledu integracije i (osećaja) pripadnosti inspirisana uspehom projekta oružanih snaga u Bosni i Hercegovini. Nepoverenje i sumnjičavost srpske zajednice sve vreme je (očigledno, bez uspeha; delom i zbog kontranarativa iz Beograda) umirivan(a) tezom da se transformacija neće desiti odjednom; te da će do postizanja tzv. pune operativne sposobnosti proteći deset godina.

Koji su argumenti “za” transformaciju? Prema Florijanu Ćehaji, direktoru KCSS, prvi je taj da KFOR neće ostati doveka na Kosovu i da se za taj trenutak tranzicije treba pripremiti. Drugi, da je neophodno postići tzv. “lokalno vlasništvo”, odnosno da je došao trenutak da građani Kosova, od pasivnih “korisnika” bezbednosti postanu oni koji joj aktivno doprinose. Ovo treba učiniti na način koji je inkluzivan, uz učešće svih zajednica i u punoj saradnji sa ključnim partnerima Kosova – SAD, Velikom Britanijom i Nemačkom (koja je, inače, protiv toga da se transformacija odigra van okvira predviđenog Ustavom). Ćehaja – kao i brojne kolege – ističu kako nije predviđeno da buduća vojska raspolaže ofanzivnim kapacitetom, odnosno teškim naoružanjem; i da bi njen osnovni zadatak bio u (samo)odbrani; pružanju pomoći u vanrednim situacijama i učešću u mirovnim operacijama. S druge strane, među argumentima “protiv” treba razdvojiti one zvaničnog Beograda od predstavnika srpske zajednice na Kosovu. Zvanični Beograd polazi od rezolucije 1244 kojom je predviđeno da osim KFOR na Kosovu ne smeju postojati i delovati druge oružane snage. Ukazuje (se) i na (očekivanu) destabilizaciju, te posledice po dijalog i međuetničke odnose. Kod predstavnika srpske zajednice, osnovni problem je, kako smo već istakli, nepoverenje; oni postavljaju pitanje zašto je pored KFOR-a neophodna i vojska; i tvrde kako nema “teoretske šanse” da oružane snage Srbije pokušaju ući na prostor Kosova, a da prethodno za to ne dobiju dozvolu NATO.

Nepoverenju doprinosi i percepcija militarizacije i stvarnih namera. Ovde – ma koliko to nekada bilo teško – treba razumeti Prištinu. Srbija je priznat subjekt međunarodnih odnosa, koja razvija svoje oružane snage (manje ili više) slobodno, ulažući u kapacitete i ljude, te ulazeći u odnose koje u tom smislu smatra svrsishodnim. Kao i u regionu, i na Kosovu se nabavka “migova”, helikoptera, učestale vojne vežbe, projekat “1500” a donekle i svest o tome da Vojska Srbije ima mogućnost da razvija i tzv. aktivnu rezervu, sagledava izrazito kritički. Zato se na “našoj” strani administrativne linije, svako “pokazivanje mišića” Prištine (upadi ROSU na sever, pre svega) uzima kao najava ambicije za uspostavljanjem potpune i ne(o)sporne kontrole nad celokupnim prostorom Kosova.  

Zato je otežati transformaciju KSF jedan od prioriteta politike Beograda. Prema analizi KCSS iz septembra 2018, pritisak koji je Srbija navodno izvršila na pripadnike KSF iz redova srpske nacionalnosti, kako bi napustili sastav ove formacije, podsetio je na psihološko-propagandnu operaciju (eng. psyop): pored očekivane retorike (kojom su proglašavani izdajnicima, “janičarima” i slično), sugerisano im je da se u nekom budućem konfliktu mogu naći na strani neprijatelja, a u borbi protiv svoje braće; upozoravani su da im članovi uže i šire porodice zavise od primanja (plata, penzija) iz budžeta Republike Srbije; prećeno im je zabranom prelaska administrativne linije. Navodno je najveći pritisak izvršen na pripadnike Bataljona za brzo reagovanje u Gnjilanu, gde je – opet, prema navodima kolega iz Prištine – ostvaren određeni uspeh u integraciji pripadnika srpske nacionalnosti. Ove optužbe, koje su javno izrazili i predstavnici kosovskih institucija, zvanični Beograd kategorično odbacuje. Ostaje, međutim, činjenica da je KSF početkom 2018. brojao oko 130 Srba, te da je polovinom godine njih 60 dalo otkaz. Time je ugrožen jedan od najvažnijih proklamovanih ciljeva KSF: da 10% sastava čine pripadnici drugih etničkih zajednica koje žive na Kosovu.

Pitanje je, međutim, može li Beograd drugačije. Kako smo je već okarakterisali, “igra” (ili “borba”, zavisi iz kog ugla posmatrate) koja je u toku već deset godina – priznanja odnosno osporavanja državnosti – mora da se nastavi, jer u protivnom sva politika koja se vodi ostaje bez sadržaja. Pritom i jedna i druga strana računaju sa pretpostavkom da u pritisku ne smeju da popuste; jer ako partneri u međunarodnoj zajednici uvide da “nama više nije stalo”, onda se ni oni više neće zalagati za dati cilj politike. U trenucima zaoštrene retorike, jasnije je nego ikad kolika je šteta što ni Beograd, ni Priština nisu u nekom trenutku uložili iskren napor u izgradnju drugačijeg odnosa, takvog gde bi stvaran život, a ne u mnogo čemu apstraktan pojam državnosti imao prioritet. Možda bi se tada malo bolje razumeli; a upravo u razumevanju potreba druge strane je i koren nekog budućeg kompromisa.

Tekst je prvi put objavljen u „Novom magazinu“ br. 399, od 13. decembra 2018.