Razgovarali Dušica Anastasov i Vojislav Tufegdžić, za „Ekspres“
Fotografije Oksana Skendžić
Sve promene su dolazile tako što su prvo utopisti o njima pisali. Ja se ne plašim toga da se to što radim i čemu stremim nazove i utopijom, zato što mislim da moramo imati viziju drugačije budućnosti ako želimo da ne nestanemo, kaže Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost. Sa prošlošću moramo da se suočimo, moramo to na konstruktivan način, a ne da se suočavamo produbljujući mržnju, nego suočavajući se sa njom tako da tu mržnju prevladamo.
Kako danas ugoditi svetu i ostati svoj? Da li kao društvo možemo da ostanemo svoji zbog svih grešaka koje smo propustili da ispravimo u istoriji?
– Nemojmo zaboraviti da se 1968. događa svega dvadeset godina posle kraja Drugog svetskog rata, kada smo mi slušali priče onih koji su tvrdili da je to kraj istorije. Posle je neko drugi pisao i pričao o kraju istorije, a mi smo rasli kao generacija koja je zadojena ideologijom, ponegde i zavisna što mi to „njihovo“ nećemo imati. A onda počinju gibanja i odjednom izlazi neverovatno velika stvaralačka energija. Neću pričati o 1968, nego ću pokušati da osmislim odgovor na Vaše pitanje – gde smo mi, šta smo, da li to može da se ponovi ne na taj način… Jedno vreme je završeno, u međuvremenu se desio pad Berlinskog zida, pad bipolarnog sveta, globalizacija koja se desila pre svega zbog potrebe kapitala i neoliberalne paradigme. Neoliberalizovao se kapital, a ne društvo. Zatim dolaze nove tehnologije, društvene mreže…
Pomenuli ste neoliberalizam i 1968. Kakav je bio Vaš stav kad je najavljen dolazak neoliberalizma?
– To još nije bio neoliberalizam. Oni su sebe zvali liberalima. Ja sam to već rekla – mislim da nisu bili nikakvi liberali. Oni su pokušali da uhvate neku privrednu reformu koja nije mogla da uspe, jer nije bilo političke reforme. Ne možete vi da uvodite istinsku reformu u društvu, ne samo u ekonomiji, nego društvenu reformu, a da zadržite jednopartijski sistem. I politbiro koji odlučuje umesto bilo kog stuba vlasti. Mi smo bili vrlo kritični, napadali su nas kao levičare, što mi i jesmo bili, pripadali smo toj školi mišljenja. Nemalo puta sam rekla da je to bila poslednja generacija koja je verovala u socijalistički projekat, ali socijalistički projekat sa ljudskim likom koji ide uz demokratiju. Mi jesmo bili intuitivno, spontano, pa i saznajno socijaldemokrate. I to je bila naša reakcija.
Neoliberalizam dolazi kasnije, Čikaška škola, Vašingtonski konsenzus. Neoliberalizam je u stvari opsesija da tržište rešava sve. A što je manje države, kontrole nad kapitalom, sve ostalo će doći na svoje mesto ali za vlasnika kapitala. Nejednakost se neverovatno uvećava. Iz godine u godinu se radikalno smanjuje broj onih koji poseduju isto što i polovina čovečanstva. To je nekoliko desetina ljudi. Zato su ciljevi održivog razvoja Ujedinjenih nacija toliko značajni, jer neodrživo je da u 21. veku, sa svim bogatstvom s kojim čovečanstvo raspolaže, milijardu ljudi gladuje, nema pijaću vodu, deca umiru jer žive u ekstremnom siromaštvu. I kod nas se rizik od pada u siromaštvo iz dana u dan povećava. Nešto u toj paradigmi ne valja. Ništa novo ne govorim, ali to u stvari čini ovo vreme jako konfuznim. Decenijama smo ignorisali klimatske promene sve dok nam nisu došle do nosa i pitanje je kako da popravimo sve što su one donele sa sobom. Egoizam je nadvaladao, „sve meni i samo meni ovog trenutka“. Mnogo se toga događalo u našem vremenu. Ali, može se nešto učiniti ako deca u srednjim školama po Evropi odluče da ustanu i kažu „ne“ starijim generacijama. Mi smo u naše vreme rekli „ne“ starijim generacijama. Bilo je mnogo generacija koje su bile spremne da ustanu i da iskoriste svoje pravo i dužnost na pobunu protiv postojećeg, jer inače ne bi bilo progresa.
Kako biste ocenili učinak Vaše generacije?
– Neki su zbog ’68. mnogo više stradali od Borke Pavićević i mene. Moj suprug je zbog studentskog angažmana tri puta bio zatvaran, od toga jednom na dve godine strogog zatvora. I nije bio jedini. Mnogi su otišli svojim putem i više verovatno ne žele da se sećaju te priče, ni mi njih. Ali, ono što vidim kao zajednički imenitelj u tom protestu jeste da mi individualno nismo dizali iznad opšteg. Nama je postizanje progresa za društvo, za svet, bilo jedno od naših ne samo vizija, već i potreba. Odrasli smo u drugačijem svetu, sa drugačijim vrednostima gde je to bilo sasvim normalno. Danas će mnogi to smatrati smešnim jer je sve postalo individualni uspeh, individualno bogatstvo, zadovoljavanje individualnih potreba. To je postojalo već krajem prošlog veka, a u veku u kom živimo je dominantno. Sebe sam posle političkih promena 2000. godine, dok sam debatovala s mojim jako bliskim prijateljem Ivanom Vejvodom o tome gde će da krene Srbija, uhvatila u izgovaranju rečenice: „Znaš, kada bismo samo za jotu mogli svoje privatne interese da podrede društvu, mi bismo uspeli“.
Da li je to bio razlog što u Srbiju, kako kažu, nije stigao 6. oktobar?
– Mislim da je razlog što smo kao društvo pristali na to da je normalno da privatni interes nadvlada javni. Nisam pristalica ideje da je naš problem što nije bilo 6. oktobra. Peti oktobar je bio veliki trenutak, ali tek kapisla za neke ozbiljne promene u tome kako bi trebalo da doživljavamo našu odgovornost prema društvu, državi i celom regionu. Nažalost, tu su se događale mnoge stvari koje su vrlo često vukle nazad.
Otkud onda ocena da smo mi kao društvo, posle izbora saradnika koje je doveo u svoje okruženje, izdali Zorana Đinđića?
– Nikako ne volim da koristim termin izdaja, jer je toliko često zloupotrebljen. Trudim se da ne koristim te jake termine zbog manipulacije njima. Ako možemo da govorimo o nekoj izdaji, onda smo izdali sami sebe kao građani. Birali smo one čija je osnovna odgovornost bila da skupa krenemo u ozbiljno osvajanje demokratije. Neki su govorili da je 5. oktobar bio jedan u nizu izbornih revolucija, gde je preko izbora došlo do promena i gde je izlaženje na ulicu bilo bitka za to da se ono što se dobijalo glasovima ostvari u realnosti. I onda dolazimo do teškog problema s tim što se posle toga događalo. Mislim da smo propustili da učimo iz primera drugih. Odatle i te čuvene 24 sumnjive privatizacije, više niko i ne zna koliko, što je samo metafora za to da je privatni interese nadvladao javni, taj neoliberalni model da se sve proda za dinar i ode u privatne ruke. Ti privatnici često nisu imali pojma šta je to biti preduzetnik, kakva je to odgovornost, da se radi za dobrobit društva, a ne samo za svoj džep. Nemam ništa protiv toga da se ljudi obogate ako je to na legalan, legitiman način i u cilju opšteg dobra.
Već dugo se koriste termini izdajnici, strani plaćenici, patriote… Može li politika da se razumno vodi na taj način?
– Mislim da ne. Sad ću biti jako pragmatična. Umesto da okupljamo sve resurse koje imamo u društvu, da radimo na razvoju ove zemlje, tom etiketirajućom politikom, razbijajućom, mi ne stvaramo društvo sa zajedničkim imeniteljima, nego društvo koje produbljuje jazove između različitih interesa, političkih ili bilo kojih drugih. I to je jako opasno. To nije situacija samo sa Srbijom. Mi vidimo svuda ta raspukla društva. Ljudi govore o polarizaciji. Mislim da je ovo što danas živimo više od polarizacije. To su raspukla društva koja imaju rasekline koje se sve više produbljuju. Mi pričamo o nekom dijalogu, a svako malo čujemo da dijalog nije moguć. „Ja sa svojim milionima neću da sednem sa tobom za sto da razgovaram“. To je pokazatelj do koje mere ljudi ne osećaju zajedničku odgovornost za budućnost i ove zemlje i regiona i Evrope i planete.
Nemoguće da ljudi nisu svesni svog činjenja. Verovatno su svesni da tako ne bi trebalo, ali to i dalje uporno rade.
– Mnogi će imati problem sa mojim objašnjenjem, ali to je moja istina. Šta je univerzalna istina, to je pitanje za filozofe. Moje mišljenje je da poredak koji je građen na egoizmu, u kom svako gleda kako će da zadovolji svoje neposredne interese sa nadom da će to ostati njihovim naslednicima, taj poredak je osuđen na propast, bilo to u Srbiji, ili je to globalni poredak. Ova planeta nam šalje jasnu poruku – to više ne može. Ne može da podnese ovoliko ljudi sa ovakvim načinom života. Mi ne možemo da podnesemo kao društvo takvu količinu razlika, nejednakosti, nepravde.
Najteži dijalog za nas je onaj sa Prištinom. Kako da prevaziđemo sve probleme, pretnje, ucene?
– Ubeđena sam da je važno da oba društva, i srpsko i kosovsko, budu mnogo više uključena u sam taj proces prepoznavanja zajedničkog interesa. Najosnovniji zajednički interes je da opstanemo. I njihov i naš. Ako opstanemo, oba društva, onda moramo i da živimo jedni pored drugih, jer nam je tako dala geografija, istorija. Mi gradimo sve ono što gradimo na ramenima svih onih koji su bili ispred nas i plaćamo cene svih sukoba i svega što nije valjalo u tim odnosima. Nalaženje jednog društvenog ugovora između Srbije, Kosova, Prištine, Beograda, Srba i Albanaca, zajedničkog imenitelja, zaista je neophodno. To ne može bez kompromisa, bez popuštanja sa obe strane. Nigde se nikada takvi sukobi nisu rešili ukoliko nijedna strana nije popuštala.
Da li postoji mera popuštanja? Na Biznis forumu ste rekli da Srbija mora da okrene brod na drugu stranu, da se ne bori za prošlost, nego za budućnost. Deluje da to dešavanje mora da dobije ubrzanje, ali se godinama ništa značajno nije desilo. Da li nam curi vreme?
– Nama stalno curi vreme jer živimo u ubrzanom vremenu. Kada danas izgubite godinu dana, to nije isto kao što je bilo pre 50 godina. Bilo koji deo razvoja da gledamo, od ekonomskog do kulturnog, nama ljudi odlaze. Ako mene nešto pogađa, to je što nam odlaze mladi ljudi. I nije to samo odliv mozgova, već i ljudskog kapitala. Nama odlaze građevinci, medicinske sestre, kvalifikovana radna snaga, ogroman broj onih koji su nosioci razvoja i promena. To je za mene najozbiljniji proces kojem je izložen ceo region. Nedavno sam bila u Bugarskoj na skupu gde je jedan od istraživača izneo podatak da je od prošle godine prvi put više Bugara rođeno van Bugarske nego u Bugarskoj. Na Kopaoniku sam prvi put izgovorila da mi nemamo više vremena da se borimo za prošlost koju ne možemo da promenimo, a da istovremeno zanemarujemo sadašnjost i budućnost.
Šta bi morala da učini sadašnja vlast, šta mora da učini Vučić što nisu želeli da učine Đinđić i Tadić?
– Nije pitanje da li su to želeli ili nisu. Nama je na Konventu 10. juna predsednik Vučić rekao kako je 2001. ili 2002. godine sa Đinđićem razgovarao o načinu na koji bi trebalo da se rešava odnos Srbije i Kosova. Zaključili su da bi trebalo da se preduzmu određeni koraci. Nije ulazio u detalje, ali su se složili. Dakle, nije stvar u tome da nisu hteli. Mi znamo da je to jako složen problem zbog toga što mi to sami ne možemo da rešimo, niti Priština može, jer se ta priča događa u ozbiljnom internacionalnom kontekstu sa različitim interesima koji se kao cunami sudaraju iznad naših glava. Svi ti interesi imaju određene korene odakle dolaze. Niko nama ne može da želi toliko dobro kao što mi možemo sami sebi. Ako to nije slučaj, onda nešto nije u redu.
Među raznim opcijama pominje se i predlog o razmeni teritorija? Koliko je to realno?
– Pripadam grupi ljudi koja misli da je jako opasno doktrinarno, dogmatsko pristupati ovom problemu. Vrlo je kompleksan problem. Nisam stručnjak ni za pitanje razgraničenja, ni za razmene teritorija. Kad sam pokušala da razumem kako iz svega ovoga izaći, čitala sam kako su drugi izlazili iz situacija koje su pretile da budu zamrznuti konflikt, ili su bile zamrznuti konflikt. Pa su ipak nalazili izlaz. Moramo u tom kontekstu da razmišljamo. Da li nešto što je već urađeno može da nam služi kao model? Ja sam 1992. godine bila pozvana u Bolcano da govorim na antiratnom skupu. To je i vreme ratova na ovom našem prostoru, raspad Jugoslavije. U to vreme sam sarađivala s mirovnim pokretima, a najjači su bili u Italiji i bili su zainteresovani za Balkan i naš sukob. U Bolcano sam došla nepunih 48 sati pošto je eksplodirala podmetnuta bomba. Ljudi zaboravljaju da je taj deo Italije nekada bio austrijski, da su fašisti podmetali bombe. A pogledajte danas kako taj deo Italije živi. Tu su se vraćali Italijani koji su ranije odlazili, a odlazili su masovno. Kada pogledate kako je osvetljena Evropa iz vasione, to je jedan od najosvetljenijih delova planete, taj deo severne Italije. Prošlo je 27 godina. Dakle, moguće je. Sigurno nije bilo ni Austrijancima lako da se povuku granice gde su se povukle, ali su sedeli i razgovarali, organizovali referendume dok nisu došli do rešenja. Uzmimo drugi primer. Razgraničenje Nemačke i Danske. Svako selo je imalo svoj referendum. Tu se vraćamo na ovo što ja zastupam. Mora društvo, građani da budu uključeni. Možete vi da se dogovorite šta god hoćete, ako se u to ne uključe građane, onda se može desiti da i najbolja ideja propadne, jer ljudi neće da vas slede. Rešenje nije u jednom nacionalnom referendumu, nego u komunikaciji sa ljudima. Da razumeju problem. Jako me brine narativ koji se ovde razvija. Tabloidni rečnik koji je produbljivanje osećanja neprijateljstva, mržnje, nespremnosti da se bilo koji kompromis učini. Ne isključujem ništa oko čega obe strane mogu da se dogovore. Postoji tvrda grupa ljudi koja kaže „nipošto razgraničenje, čekaćemo još dvadeset godina“. A pogledajmo Bliski istok. Sukob koji je prošao kroz ratove i krvoprolića iz dana u dan se širi. Taj problem geografski postaje veći. Danas više niko ne govori o Bliskom istoku, nego o Velikom Bliskom istoku. Da li mi želimo da idemo u tom pravcu, ili želimo da iznedrimo nešto što će korak po korak da donese rešenje sa kojima će i jedno i drugo društvo moći da žive. Političari budu, pa odu. Svi smo mi biološka bića, ali šta je sa našim društvom?
Pričali smo o Kosovu, ali su i države nastale iz bivše Jugoslavije, ako izuzmemo Sloveniju, i dalje kao u nekom predratnom stanju.
– Mi nismo savladali siromaštvo. Mi smo usred Evrope, a naš stepen ekstremnog siromaštva je 10 do 15 procenata iznad evropskog proseka. Mi, izuzev Slovenije, nismo stigli ekonomski razvoj iz 1989. godine, nismo uspeli skoro nijedan problem između sebe da razrešimo. Nikada neću zaboraviti kada je Angela Merkel postala kancelarka, pre 13 godina, ona je rekla „Ah, taj Balkan“. Ako hoćemo da se izvučemo iz slike „ah, taj Balkan“, moramo da stanemo na loptu. Da pokažemo da mi jesmo Balkan, ali ne „taj Balkan“, nego onaj ko se graniči sa Evropskom unijom, da smo i te kako spremni na žrtve da bismo radili u zajedničkom interesu.
Šta možemo da očekujemo od Evropske unije kada je reč o rešavanju našeg gorućeg problema?
– Mislim da nam je EU neophodna. Sastanak u Berlinu, odloženi sastanak u Parizu, ali se sada proces nastavlja u Poznanju. Neki kažu da je sve to ništa. Nije tačno, to su jasni znaci da Evropa bez obzira na to što odlaže proširenje, jer ima svoje ozbiljne unutrašnje probleme, zna da nije cela bez nas. Mnogi političari su i rekli „Evropa nije cela bez Balkana“. To je naša šansa.
To su Vama rekli sagovornici iz Evrope?
– Često. Mnogo puta i javno. Ali, u ovom trenutku Evropa mora da rešava i svoje probleme. Lako je biti evroskeptik u Srbiji. Gledam kako neki sladostrasno uživaju u tome kako će Evropa propasti. Ja sam spremna da se opkladim da neće. Imala je EU razne krize i sve ih je prevladala. Zato što većina ljudi, to se videlo i u ovim izborima, možda neće glasati za ovu ili onu opciju, ali nije tačno da su glasali za antievropsku opciju. Što više takve opcije budu bile u situaciji da vrše vlast, videće se do koje mere je ona sterilna. EU je najuspešniji mirovni politički projekat, iako nije savršena. Ako je nama izbor da budemo periferija periferije, ako to ostanemo, mi nemamo više razvoja. Iovako imamo ozbiljan problem, sve zemlje bivše Jugoslavije. Mnogo toga se promenilo, svet je drugačiji, a nama nedostaje ozbiljna strategija razvoja.
Nije strategija razvoja da hoćemo da budemo u Evropskoj uniji, nego ono što računamo da su naši potencijali da se razvijamo kao Srbija. Zašto je neophodno da se ova zemlja decentralizuje, da se čuje glas svih iz Srbije, a ne samo glas Beograda. I možda još ponekog grada. Da znamo šta je neophodno da učimo kako se ne bi obistinile projekcije ozbiljnih istraživača da ćemo za 30-40 godina živeti u tri grada. Kako to sprečiti, kako učiniti Srbiju takvom da iskoristi svaki svoj resurs? To je za mene najveći problem. Sve ostalo će pasti na svoje mesto. Ali ako nastavljamo da sa kosovskim problemom živimo decenijama, navići ćemo se da sve ostalo odlazi u deseti plan.
Zašto decenijama? Možda je dovoljno i samo tri ili pet godina?
– Slažem se. Već gubimo korak. Ja sam za to da se nađe način da se obezbedi maksimalna zaštita manjina. Mi to ne možemo sami. Hteli to ili ne hteli. Kosovo funkcioniše kao nezavisna država. Mi možemo da kažemo da to ne priznajemo i da nisu u UN. Ali imaju svoje organe vlast. Ako na Kosovu nema međunarodne garancije, Kfora, ko je taj ko može da obezbedi okvir za ravnopravan život svih, uključujući i manjine. Ko će da zaštiti srpsku manjinu? Mi sami ne možemo. Nama za to treba međunarodna zajednica. Moramo da imamo jasne garancije za naše verske, istorijske spomenike. Ne može niko da gradi savremenu državu, a da ruši tuđe spomenike. Meni je neki dan poseta derviša sa Kosova bila ozbiljan čin koji pokazuje da postoji potencija za pomirenje, uzajamno razumevanje. Neće se desiti sutra, ali moramo da vidimo kraj da bismo tome mogli maksimalno da se posvetimo. A Evropa nam treba i za razvoj, kao naš partner u rešavanju zajedničkih problema. I mi njima da budemo partner. Ako naš region pokaže svoj politički subjektivitet, on će da bude činilac. Ako svaka mala država naslednica raspadnute Jugoslavije bude išla sama, previše smo mali da možemo da izvršimo neki uticaj.
Gde vidite ulogu crkve u dijalogu o budućnosti, u traženju rešenja?
– Mislim da crkva mora da bude jedan od aktera u društvu. Sve verske zajednice su važne, i one na Kosovu takođe. Ali da ostanu izvan sfere politike. Kada u to krenu da se mešaju, onda smo u velikom problemu. I naš Ustav nas određuje kao sekularnu državu. Crkva treba da se bavi građanima, pastvom, da čuva vrednosti, kulturnu baštinu, ali da ostavi politiku političarima i da bude konstruktivni element u nalaženju rešenja. Bez tih konstruktivnih elemenata mislim da ne možemo da izađemo na zelenu granu.
Glas opozicije više se ne čuje tamo gde bi trebalo, u parlamentu? Zašto ona ne želi tamo da brani svoje stavove?
– Ne verujem u isključivanje sebe iz situacije i onoga što je mogući put u nalaženju rešenja. U nekim trenucima, kada mislite da ste do te mere onemogućena manjina, biti negde ništa ne znači i da pribegavate ovim vrlo tvrdim rešenjima. Bojkot parlamenta je jako teška odluka. Jako odgovorna. Mora da se ostavi prostor, jer bez opozicije nema demokratije. Mi smo parlamentarna demokratija. Bez opozicije, bez podele vlasti, bez podjednake uloge sva tri stuba vlasti, dovodi se u pitanje sam osnov demokratskog modernog političkog poretka.
Ja sam protiv bojkota, sećam se koliko sam puta bila protiv prakse, koja je sada mnogo manje prisutna, da napuštamo skupove ako su tu bili predstavnici Kosova. I šta to znači? Vi odete, oni ostanu. Oni su za stolom, vi ste u predvorju. Razumem, to je vrsta iskazivanja nezadovoljstva, međutim vi sebe isključujete iz procesa. Kad govorim o isključivanju iz procesa, mislim da je to jako opasno. Ali, hajde da uzmemo jedan praktičan primer. Sigurna sam da su se naši građani pre dva dana veoma obradovali kad su shvatili da će plaćati roming mnogo manje i da će telefoniranje, SMS, skidanje podataka, pa i igranje igrica da ne zaboravimo vrlo važnu stvar za našu decu i naše mlade, sve to će koštati mnogo manje. Građane to mnogo zanima, jer je to ono konkretno što možete da uhvatite. Kako je do toga došlo? Tako što je na digitalnom samitu uz teške muke potpisan sporazum o smanjenju cena, s nadom da će potpuno da se ukine roming u našem regionu. Evropa je to već uradila, zašto bismo mi, koji smo mnogo siromašniji, bili u situaciji da kad se ode iz Srbije u Grčku na letovanje, ljudi moraju da kupuje njihove kartice za telefon da bi mogli da komuniciraju sa svojom porodicom? To su te konkretne stvari koje vam donosi saradnja, to su konkretne stvari o kojima smo pristali da nešto potpišemo zajedno sa predstavnicima kosovskih, privremenih ili stalnih vlasti, zavisi kako ih ko doživljava, a benefit je za sve građane.
Dajete sad pozitivan primer, insistirate na tome da probleme treba rešavati što pre, ali iskrsavaju novi, poput ovog sa Crnom Gorom, što nikako nije mala tema.
– Ništa nije mala tema u ovom regionu, zato što čak i kad nešto na početku bude relativno ograničenog obima, očigledno još ima mnogo onih koji hoće i od malih stvari da naprave velike. A ne može da bude mala tema odnos između nekadašnjih delova iste zemlje. Pre svega, dozvolili smo da se ona rasturi u paramparčad. Kad kažem dozvolili smo, namerno koristim prvo lice množine. I mi smo negde svi odgovorni da se to desilo i da smo dozvolili našim političarima da nas dotle dovedu. To je sada realnost, ali ta se zemlja, neko je to rekao, toliko krvavo raspadala da očigledno to nije bio prirodni raspad jer onda sigurno ne bi toliko krvi bilo proliveno, toliko patnje i taj ogroman broj ljudi koji su morali da pobegnu sa svojih ognjišta. Sve znamo, celu tu vrlo tužnu epizodu naše savremene istorije. Dakle, nijedan međuetnički ili međureligijski problem ne može očigledno da se završi kao mali problem ukoliko nema istinske spremnosti da se sedne da se razgovara o njemu i dođe do nekog zajedničkog zaključka.
Zar nije u najmanju ruku neobično da je Srbija uspostavila gotovo idilične odnose sa susedima, mislim na Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, a sa onima sa kojima smo živeli ne uspevamo.
– A nikad nismo bili u istoj zemlji. Zigmund Frojd je govorio o narcizmu malih razlika, a čovek, autor kog vrlo mali broj ljudi zna, Ištvan Bibo, pravi mislilac, reformista u pravom smislu te reči, posvetio je mnogo svojih stranica upravo tom problemu. Pre svega u centralnoj Evropi, ali i u jugoistočnoj Evropi. O malim razlikama koje stvaraju ogromne probleme. Mi živimo tu stvarnost. Živeli smo decenijama, od 1918. do 1990. godine u istoj zemlji. Živeli smo jedan zajednički prostor, delili mnogo toga.
Po mom mišljenju, najuspešnija parola te Komunističke partije, odnosno Saveza komunista koji je vodio zemlju tolike decenije, bila je parola „Bratstvo i jedinstvo“. Oni su znali zašto idu s tom parolom, znali su da se izašlo iz strašno krvavog građanskog rata, ne samo okupacije, i da ako se ne izgrade mostovi, onda je nemoguće izgraditi novo društvo. Ali, napravili su ozbiljnu grešku, iz čega moramo da učimo, a to je da su gurali sve ono što su ljudi nosili sa sobom pod tepih, misleći da ako se o tome uopšte ne govori, ako se to prekrije neprozirnim velom koji ne sme da se pipne, onda će to samo od sebe da prođe. Videli smo da nije. Dakle, kad kažem „Nemoj da se borimo za prošlost, borimo se za budućnost“, apsolutno ne mislim da tu prošlost treba zaboraviti.
Često ste pominjali izuzetnost u politici, kako to danas definišete?
– Kada sam osmislila naziv svoje organizacije, a mnogi su se tom nazivu smejali, ja sam u stvari nazivom htela da pošaljem poruku da se borimo za političku izuzetnost, a ne da imamo političku izuzetnost. Nažalost, u ovom trenutku se bojim da, bar na ovom delu sveta koji relativno dobro poznajem, toga nema. Izgleda da ga nema nigde. Međutim, to ne znači da od toga treba da dignemo ruke. Kad govorim o političkoj izuzetnosti mislim da je neophodno boriti se za to da nam donosioci odluka budu apsolutno svesni svoje odgovornosti pre svega, jer njihove odluke utiču na celo društvo, utiču na naš život i život naših potomaka, konačno, i na budućnost cele planete. Mislim da ne smemo da prestanemo da težimo da nam političari, donosioci odluka, budu izuzetni. I to je to. Niti je Srbija mogla da se diči političkom izuzetnošću, niti može, niti drugi mogu, ali Beogradski fond za političku izuzetnost sam osnovala sa jednim brojem divnih mladih ljudi upravo u veri da za tim treba težiti, da se za to se treba boriti.
