Gužva u istočnom Mediteranu

Marko Savković

23. септембра 2020

Gužva u istočnom Mediteranu

Kako fondacija Karnegi najavljuje tekst Sinana Ulgena i Asli Ajdintašbaš pisan za „Vašington post“, „Evropa je podeljena oko istočnog Mediterana“. Posredi je izuzetno složen problem, koji se tiče kako decenijskog spora oko Kipra i pretenzija u Egejskom moru, tako i turske role u Libiji, te percepcije Ankare da se u jednom vrlo složenom regionu našla izolovanom. Prste su u međuvremenu umešale kako velike, tako i regionalne sile; Francuska je stala iza Grčke, koja se zauzvrat obavezala da će od nje nabaviti nove borbene avione; a Ujedinjeni Arapski Emirati poslali avione na Krit.

Sukob koji je u korenu ovog problema se neprestano dalje usložnjava. Tako je u nedelju, 13. septembra, iz spornih voda istočnog Mediterana Turska povukla specijalni brod za seizmička istraživanja „Oruk Reis“, kako bi se otvorio prostor za pregovore sa Grčkom. Međutim, u četvrtak, 16. septembra, sada Kipar optužuje Ankaru da „ilegalno buši“. Prethodno je planirani boravak broda „Javuz“ u spornim vodama oko Kipra Turska produžila do 12. oktobra. Ovaj, drugi brod pratiće još tri, uz upozorenje vlasti u Ankari izdato drugim plovilima da ne ulaze u prostor istraživanja. Evropska unija (EU) sa svoje strane za 24. i 25. septembar planira samit na kome će se razgovarati o tome kako rešiti krizu u odnosima dve njene članice i Turske. Predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lejen izjavljuje u godišnjem „Stanju Unije“ (eng. State of the Union, skr. SOTU) da iako je Turska „ključni partner i domaćin izbeglicama“ EU ne može dozvoliti „zastrašivanje“ Kipra i Grčke.

Krizu koja eskalira u Istočnom Mediteranu mnogi svode na sukob oko eksploatacije energije. Međutim, kako ističe Nikos Cafos (Tsafos), viši saradnik londonskog Centra za strateške i studije međunarodnih odnosa (CSIS), postoje dva konflikta. Prvi se vodi oko Kipra (Republike Kipra), i tiče se kako istraživanja koje ova zemlja preduzima kako bi ispitala nalazišta fosilnih goriva pod morem, tako i ekskluzivne ekonomske zone (EEZ) koju je utvrdila. Ankara osporava pravo Nikoziji da proglašava EEZ; izdaje licence (za istraživanje i eksploataciju nalazišta fosilnih goriva); troši na taj način stečene prihode.

Zvanična Ankara smatra da turska zajednica na Kipru (predstavljena od međunarodno nepriznate Republike Severni Kipar) polaže pravo na celokupno podmorje i kontinentalni pojas kiparskog ostrva. U međuvremenu je Severni Kipar izdao licencu (turskoj) kompaniji TPAO za istraživanje oblasti oko južne obale ostrva koji se preklapa sa prostorom definisanim u dozvolama izdatim od Republike Kipar. TPAO je tamo uputio svoje brodove. Do sada su otkrivena tri nalazišta fosilnih goriva, sva na prostoru koji je obuhvaćen licencama Republike Kipar (treće polje, „Afrodita“, delom je u izraelskim vodama). Na prostoru gde ispituje TPAO fosilna goriva nisu pronađena.

Drugi sukob se tiče granica pod morem, odnosno, uloge koju ostrva u Istočnom Mediteranu imaju u utvrđivanju pomorskih granica, kontinentalnih pojaseva i pomenutih EEZ. On se, opet prema Cafosu, javlja u dva oblika. Turska načelno ne prihvata da ostrva mogu stvarati EEZ, zbog čega deo kiparske EEZ smatra svojom. Vođena tom idejom, Ankara je sa Libijom potpisala sporazum o istraživanju i eksploataciji koji potpuno ignoriše postojanje Krita i Rodosa, kao ostrva koja takođe imaju kontinentalni pojas i na osnovu kojih Grčka proglašava/širi svoju EEZ. Otuda teritorijalni sporovi kako sa Republikom Kipar tako i Grčkom. (Sa Egiptom, recimo, Turska nema rečeni problem – razgraničenje je utvrđeno svuda gde ostrva nisu predstavljala prepreku.) Grčka, opet, polazi od Zakona o moru UN, koji u utvrđivanju kontinentalnog pojasa uvažava i postojanje ostrva.

Drugi oblik sukoba oko granica polazi, opet, od turskog stava da ostrva – naročito ako se nalaze blizu velike kopnene mase druge države (čitaj Turske) ne mogu imati isti uticaj na utvrđivanje granice na moru, jer to „nije pošteno“. Odnosno, da anadolijska kopnena masa poseduje sopstveni pojas koji je mnogo veći od svih okolnih ostrva. Sukob se neposredno vodi oko ostrva Kastelorizo, situiranog svega dva kilometra od turske obale. Kada bi Grčka, prateći kontinentalni pojas ovog ostrva, proglasila EEZ, Turska bi – smatraju u Ankari – ostala bez mogućnosti prolaza, ili izlaza u jednom delu Istočnog Mediterana. Dok se ova logika negde i da razumeti po pitanju ostrva koje je tako blizu Turske, problem je u tome što se, kako Cafos ističe, „magijom“ ovo tumačenje primenjuje i na Kipar, Krit, Rodos – ostrva udaljena desetinama i stotinama kilometara od turske obale.

Uzmimo sada energiju. Ni u jednoj od zona pod sporom nije pronađeno nalazište, niti je sa značajnom dozom sigurnosti izneta pretpostavka da bi tamo moglo biti fosilnih goriva. Međutim – i tu je turska bojazan opravdana – niko nije razmišljao o tome kuda će gas oticati, odnosno ići. Iz različitih političkih i ekonomskih razloga Tursku niko nije ozbiljno razmatrao kao destinaciju otkrivenog gasa. U međuvremenu, Grčka, Kipar i Izrael pokreću projekat gasovoda EastMed, zamišljen da preko Kipra i Krita doprema izraelski i kiparski gas u Grčku; u potpunosti zaobilazeći Tursku. Projekat finansijski podržava i Evropska unija (finansirala izradu studija od 2015. do 2018.) a strateški i SAD, što je deo njihovog „mini pivota“ u Mediteranu, nakon zahlađenja odnosa sa Turskom i šire politike insistiranja na diverzifikaciji izvora energije (kako bi se na različitim mestima u Evropi smanjila zavisnost od ruskog gasa – primetite sličnost sa sporazumom o ekonomskoj normalizaciji koji je potpisan u Vašingtonu.) Drugog dana januara, sporazum o izgradnji gasovoda potpisan je u Atini; predsednik Kipra Anastasijadis i premijer Izraela Netanjahu nazvali su ga „istorijskim“. Nakon što 2022. bude postignut konačan dogovor o finansiranju, sama izgradnja gasovoda trajala bi tri godine. U budućnosti, preko Jonskog mora i gasovoda „Posejdon“ koji je takođe u planu, izraelski i kiparski gas stizao bi i do Italije.  

Naglasili smo da se Turska osetila izolovanom. Ovaj osećaj pojačan je uspostavljanjem (diplomatskog) Foruma istočnog Mediterana, kome se, uz zemlje koje stoje iza projekta gasovoda, ubrzo priključuju i Palestinska autonomija i Jordan; odnosno Francuska i Sjedinjene Države kao zainteresovani posmatrači. Jedini preostali „saveznik“ Turske u regionu jeste pomenuti Egipat (kako je Sirija još uvek daleko od željene stabilnosti, a vezana za Rusiju). EU je podeljena, ističu Ulgen i Ajdintašbaš, jer dok Francuska, Grčka i Kipar žele da Unija uvede sankcije Ankari, ostale članice to neće – Turska je naprosto isuviše važna, kako u kontekstu upravljanja migracijama, tako i osiguranja nestabilnog „evropskog susedstva“. Pritom pojedine članice i same uviđaju da tvrdnje o navodnoj izolovanosti Turske nisu bez osnova: sporazum je pisan tako da se ona „isključi“. Došlo je kranje vreme, dakle, za razgovor zavađenih strana, na čemu će aktivno raditi, a ko drugi nego Nemačka.

Nemačka kancelarka preuzima ulogu koju su tradicionalno imali predsednici SAD, te poziva naizmenično Erdogana i Micotakisa kako bi se smirile tenzije. Ulgen i Ajdintašbaš savetuju zvanični Berlin da ne ispuste iz vida kako je posredi širi problem, koji se ne može posmatrati izolovano od turskog prisustva u Libiji, opisanog osećaja izolacije, te spora oko Kipra i pretenzija u Egejskom moru. Kao primer navode tursku podršku Vladi nacionalnog sporazuma u Tripoliju: rezultat želje za delom „kolača“.

Na kraju, Cafos ističe kako gas eksploatisan na predmetnim poljima „Afrodita“ (Kipar) i „Levijatan“ (Izrael) nema ko da kupi – izraelski gas se već troši za potrebe ove zemlje, te izvozi u Egipat i Jordan; polje „Zohr“ proizvodi gas za potrebe Egipta i u manjem obimu, dalji izvoz. U suštini, ovo nije problem eksploatacije energije, jer se ona sasvim uspešno eksploatiše i troši. Ono što jeste problem tiče se geopolitike, pozicije Turske u Istočnom Mediteranu, savezništava koja se rapidno menjaju i nestabilnosti koja otuda dolazi. Najbolja stvar koju EU sada može da učini jeste da pozove Grčku i Tursku na nastavak „eksplanatornih razgovora“ započetih još 2016. godine; jer dok razgovaraju, strane makar odlažu sukob za neko (po njih bolje) vreme.

Do tada, ostaje nam kao „hrana za razmišljanje“ sjajan tekst Nikosa Skutarisa, koji piše o tome kako je deo problema, od početka, što Ankara i Atina zauzimaju maksimalističke pozicije, ostajući gluve za (legitimne?) zahteve druge strane. Skutaris prihvata da su takve pozicije očekivane u svakim pregovorima, ali, „kada krenu da preovlađuju kao narativ, one prerastaju u opstrukciju i postaju kontraproduktivne“, „suprotne dugoročnim interesima jedne zemlje“.    

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 491, 24. septembra 2020.