Evropa je mnogo više od nemačko-francuskog prijateljstva

Jelena Volić Hellbusch

06. фебруара 2019

Evropa je mnogo više od nemačko-francuskog prijateljstva

Istorijanemačko-francuskih odnosa je duga istorija ratova i neprijateljstva. Nemogućeje i pogrešno govoriti o nemačko-francuskom prijateljstvu bez jasne svesti ovekovnom tzv. nemačko-francuskom «naslednom neprijateljstvu» (Erbfeindschaft) ibez dobrog poznavanja njegovih etapa i uzroka. Ovim se nikako ne negiraneophodnost i uspešnost saradnje između Francuske i Nemačke u poslednjih skoro 60 godina, ali se stavlja u pitanje ekskluzivnost ovog «prijateljstva» i njegovo centralno mesto u velikom mozaiku evropskih zemalja.

Hiljadugodišnja, promenljiva istorija povezuje Nemačku sa njenim susedima. Nemačka i Francuska su nastale iz teritorijalne zajednice Franačkog carstva Karla Velikog (Carolus Magnus; Charlemagne, Karl der Große) koje je postojalo od 800. (25. decembar, krunisanje Karla Velikog u cara Svetog rimskog carstva) do 843. (Verdenskisporazum). Tek prosle propasti ovog carstva su se formirale dve teritorijalnejedinice koje su pre svega predstavljale dva različita jezička prostora: nazapadu romanski, na istoku germanski. Ovo zajedničko «gnezdo», ali i različita istorijska iskustva ove dve velike nacije odlučujuće formiraju do današnjih dana njihove razlike u mišljenju i delanju i istovremeno su izvor brojnih mitova, kako onih sa pozitivnim, tako i onih sa negativnim uticajem – mitova koji su uvek bili na usluzi nacionalnim političkim projektima.

Nemačka iFrancuska su dve velike nacije, Francuska 550.000 km² i 66 miliona stanovnika,Nemačka 357.000 km² i 82 miliona stanovnima, sa zejedničkom granicom od 450 km.Nemačka je četvrta ekonomska svetska sila, Francuska se još uvek klati na petommestu. Francuska ima stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, Nemačka bi rado da ima to mesto – imajući u vidu istoriju 20. veka i trenutnu ekonomsku moć Nemačke, to će se i dogoditi, ali ne bez posledica. Francuskaposeduje nuklearno naoružanje, Nemačka ne poseduje – još uvek. Stalno senaglašava da su Nemačka i Francuska sa Jelisejskim ugovorom iz 1963. inicirale posleratne evropske integracije i da su te dve države i njihovo prijateljstvo njhov motor.Naravno, ovakve izjave su samo delimično tačne. Nemačko-francuska saradnja je mnogo starija (isto kao i neodvojivo francusko-nemačko neprijateljstvo) kao i ideje o ujedinjenoj Evropi i razni pokušaji ostvarivanja ove ideje, primereni istorijskim epohama. Čak i kada je iz dobre namere: manipulisanje istorijskim pregledima i zaključcima nije u suštini ništa drugo doli manipulisanje.

Demokratska kultura Francuske je uvek bila pod odlučujućim uticajem Revolucije 1789., koja je najkasnije od 1871., perioda III Republike, sastavni deo njenog političkog života. Francuska je jedna od najstarijih demokratija na našem kontinentu, Povelja o ljudskim pravima, proglašena 26. avgusta 1789. ima univerzalno značenje za nastanak moderne demokratije i za širenje ideje o ravnopravnosti svih ljudi u pogledu njihovih ljudskih, osnovnih prava. Upravo je ova revolucija u neposrednom susedstvu velikog i tromog Svetog rimskog carstva nemačke nacije, rascepkanog u veliki broj malih i srednjig jedinica različitog ustrojstva i admininistrativnih formi, bila prihvaćena na jedan vrlo kompleksan način. Volter je carstvo svojih suseda sarkastično komentarisao govoreći: „Ova gomila koja sama sebe zove svetim carstvom: niti je sveta, niti rimska, a nije ni carstvo.“ Nemačka u to vreme još uvek nije nacionalno ujedinjena, niti joj se znaju tačno granice, a feudalni odnosi, koji se stalno povlače i rastežu, sprečavaju razvoj građanske samosvesti i ulazak u moderno doba. Revolucija u Nemačkoj se pre svega diskutuje po kafeima i univerzitetima, njome su oduševljeni prvenstveno intelektualci: Šeling, Hegel, Fihte, Helderlin, Žan Paul, Viland, Herder pozdravljaju glasno ideje slobode, jednakosti i bratstva. Šiler planira da se preseli u Pariz, ali je ubrzo razočaran i zgađen zločinima revolucionara i građanskim konfliktom koji je izbio u cugu revolucionarnih događanja. Gete je od samog početka bio protiv revolucije. Najveća žrtva revolucionarne ideje je bio još uvek najpametniji Nemac svih vremena (koji se čak nije ni osećao Nemcem, pošto je bio filozof) Imanuel Kant, koji biva podvrgnut cenzuri i zabranama univerzitetskih delatnosti zbog svojih pozitivnih stavova prema Francuskoj revoluciji.

Već 1792. počinju Koalicioni ratovi, koji sa dolaskom Napoleona na vlast prerastaju u Napoleonoveratove. Od 1806. do 1813. je Nemačka pod francuskom okupaciom. I dan danas se u Nemačkoj vode žučne debate oko  oceneovog perioda, koje se daju sažeti u jedno večito pitanje: da li je francuska okupacija bila u stvari oslobođenje? Napoleonova vlast je rasparčane feude sa zapadne strane Rajne ujedinila u Rajnsku konfederaciju, modernizovala upravu i pravni sistem. Pruska je bila oslabljena posle poraza 1806. te je bila prisiljena da sprovede reforme „po uzoru na Francusku“, da ukine kmetstvo i reformiše obrazovanje i vojsku. U toku Ratova za oslobođenje (1813-1815), mržnja prema francuskim okupatorima je se na kraju završila u stvaranju nemačkog nacionalnog jedinstva, koje je 1871. dovelo do stvaranja Nemačkog carstva. Naravno, ojačano i ujedinjeno Nemačko carstvo je prvo Francuskoj naplatilo poraze i okupaciju. Nemačko-francuski rat, vođen od jula 1870. do januara 1871, čiji je vrhunac bio pobeda Prusa kod Sedana i okupacija Pariza, se završio francuskom predajom Alzasa i Lotringen, stvaranjem francuske Treće republike i stvaranjem Bizmarkove Nemačke. Kako bi još više ponizili Francuze, nadmoćni Prusi su u Versaju krunisali svog kralja u nemačkog cara Vilhelma I. U istoj sali će Nemci 1919. potpisati Ugovor o miru, kojim su izgubili rat i bili osuđeni na plaćanje visokih reparacionih troškova Francuskoj. Najviše je Nemce boleo paragraf 231 mirovnog ugovora, po kome su bili proglašeni odgovornim za Prvi svetski rat u kome je Nemačka imala ogromne ljudske žrtve.

Kada danas pogledamo javne diskusije, koje svako malo buknu u nemačkoj javnosti, uvidećemo da istorija nigde ne prolazi, ne samo na Balkanu. 

Knjiga Kristofera Klarka „Mesečari“ je razbuktala diskusiju oko odgovornosti započetak Prvog svetskog rata – Klark je postao omiljeni nemački autor, pošto je donekle abolirao Nemce, što je kritičku akademsku javnost na univerzitetima u oblasti Rajne motiviralo da ponovo zapodene diskusiju oko neophodnosti ograničenja nemačke moći u savremenoj Evropi. Žrtva ove žestoke diskusije, koja još uvek traje, je Gavrilo Princip koji se, pretvoren u istorijsko-političku lopticu, prebacuje iz jednog nacionalističkog dvorišta u drugo.

Ako postoji dilema oko odgovornosti za početak Prvog, za Drugi svetski rat je isključivo kriva Nemačka. Naravno da u pozadini stoji pitanje: da li bi činjenično stanje bilo tako jasno da Nemačka nije potpisala 1945. bezuslovnu kapitulaciju, jedinstvenu u istoriji, čime je bila zbrisana sa karte kao država i nacija.

Ukoliko danas pogledamo različita istorijska iskustva, pretočena u nacionalnu tradiciju,osetićemo još uvek žaoku starog rivalstva: Nemci veoma rado ističu svoj tradicionalni „federalizam“ gledajući sa nipodaštavanjem na francuski „centralizam“. No upravo zahvaljujući okupaciji francuske centralizovane imperije je Nemačka uspela da zakorači u modernu istoriju. Nemački intelektualci i dalje smatraju oblast oko reke Rajne kao deo Nemačke gde „živi prava demokratija“, broj izdavačkih kuća i novina je uočljivo veći u ovom delu,a tu se i nalaze navodno najbolji univerziteti: Tibingen i Hajdelberg. Istok je Pruska: demokratski još uvek diskutabilna. U bivšoj Istočnoj Nemačkoj su se Napoleonovi ratovi učili u školama pre svega kao blisko prijateljstvo sa velikom Rusijom, koja je na kraju „ipak pobedila Napoleona.“

Predrasude i mitovi se veoma teško predaju, a spremni su da uvek ponovo izrone iz dubine zaborava kada naiđu za njih pogodna vremena.

Francuska zarazliku od Nemačke ima veoma pozitivan odnos prema svojoj naciji i državi i taj odnos je konstantan, nije kao u slučaju Nemačke doveden u pitanje. Odnos Nemaca prema sopstvenoj naciji je diskutabilan, pogotovu od 1968. Teško da će se naći Nemac koji će u javnosti izjaviti da je ponosan na svoju naciju – ukoliko bi to učinio bio bi proglašen u najmanju ruku za neonacistu. Drugi je problem što većina Nemaca zaista i oseća premoć svoje nacije, ali im je „zabranjeno“ da to formulišu kao ponos – frustracije koje se ovim putem skupljaju su nepredvidive i eksplozivne. Ova očigledna razlika u odnosima prema sopstvenoj naciji injenim postignućima uslovljava i različit odnos prema Evropskoj Uniji ievropskim integracijama.  Za Francuze je sasvim jasno da Evropska Unije nije zamena nacionalne države, već njena dopuna, dodatak. Svaki napredak u evropskim integracijama francuski građani doživljavajukao odricanje od još jednog komada „teško sticane i skupo plaćene“ nacionalne suverenosti. Za Nemačku je Evropska unija jedina mogućnost njenog ponovnog postojanja kao ujedinjena nacija i legitimacija njene ponovne evropske premoći – možda ćak i neka vrsta „indulgencije“. Medijski ukrašavan evropski dvojac Makron-Merkel, koji bi trebalo da u vreme Bregzita „spase“ evropsko zajedništvo nije u Francuskoj neupitan, a tek je politički problematičan.

Politički program Marin le Pen nije tek puka populistička, neofašistička salata „sastavljena od predrasuda i strahova“, već mnogo opasnija ideologija koja koristi sve komplekse, frustracije, resentimane, ali i nepravilnosti, probleme i nedorečenosti Evropske Unije i evropskih integracija. Drugi svetski rat je za Francusku bio sa jedne strane ponižavajući, zbog problematike kolaboracije Višijevskog režima, tema na kojoj Nemci insistiraju sve više, ali sa druge strane i pobednička zbog slavnog francuskog Pokreta otpora (Résistance) na kraju pod vođstvom čvrste ruke generala De Gola, koji je u Londonu formirao vladu u egzilu. Bregzit celu ovu istorijsku konstrukciju ponovo revidira. Insistiranje Nemaca na britanskoj političkoj nedoraslosti u vreme Bregzita i ideja da Britanci „nisu nikada bili pravi Evropejci“ je netačna i opasna. Ona razbija kompleksno i fino tkanje evropskog zajedništva koje nije „od juče“, kao što evropske integracije ne započinju Jelisejskim ugovorom od 1963.

Insistiranje na prijateljstvu Nemačke i Francuske kao temelju Evropske Unije ne bi trebalo da isključuje otvaranje ovog bitnog dvojca prema ostalim, posebno «istočnim» sa-Evropljanima, niti bi ovaj dvojac trebalo da ima prevagu u važnim evropskim odlukama. Preterano insistiranje na ovom, za istoriju relativno kratkotrajnom, prijateljstvu mnoge manje članice Evropske Unije smatju za nekritički «primerno». Svaki istaknuti primer bi trebalo uzimati cum grano salis i pogledati šta je to što je istinito, a šta ono željeno. Francuska i Nemačka su, pored svoje duge isprepletane istorije, dve najveće države Evropske Unije i smatraju se dvema najmoćnijim evropskim ekonomijama. Njihova ekonomska moć i dugotrajna istorija, kao i nepobitna brilijantna kulturna tradicija se često doživljava kao dominacija pogotovu onda kada se govori o „uspešnim“, „demokratskim“,  „starim“ i „istinskim“ evropskim nacijama u poređenju sa „novopridošlim“, „siromašnim“, „nedovoljno demokratski razvijenim“  nacijama, koje samo prouzrokuju glavobolju i koje još uvek sede u magarećoj klupi evropske porodice.

Prvi put objavljeno u „Novom magazinu“ br. 406, od 7. februara 2019.