U utorak, 6. oktobra – nekoliko meseci kasnije nego što je to do sada bio običaj, usled globalne pandemije – objavljeni su „izveštaji o napretku“ zemalja kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo u Evropskoj uniji (EU). Dokument koji je nekada iščekivan sa nestrpljenjem, i kojim je prošle godine poslata jaka poruka vlastima u Beogradu, nije više – čini se – takva „poluga uticaja“, makar ne u očima ovdašnjih vlasti, koje su fokusom na formiranje Vlade pokušale da ga prebace u drugi plan. Ipak, u njemu se ukazuje na one trendove – i pojave – koje „samo slep ne bi video“, istina rečnikom koji je za jedne „nedovoljno oštar“, a za druge, „paušalan“. Jedno je sigurno: takav kakav je pruža fantastičan pregled najvažnijih političkih zbivanja i reformskih procesa u datoj zemlji i koristan protivargument rečima kako je „uvek sve isto“ i da se „ništa ne menja“. Nažalost, naš problem je što se, i to često, menja „nagore“. Kao i prošle godine, mi ćemo se u našem tekstu koncentrisati na međunarodne obaveze zemlje, koje se posmatraju u kontekstu regionalne saradnje, te usklađivanja spoljne politike sa onom EU i naravno, poglavlja 35 (Kosovo).
Izveštaj, koji „drugu godinu zaredom…više nije tehnička stvar“ (Katarina Golubović, YUCOM) daje objektivnu sliku društva u Srbiji, kao podeljenog, sa političkim slobodama u padu. Deklarativno, Srbija ostaje posvećena članstvu u EU, ali ujedno i nastavlja da šalje „duple poruke“ dok svojevrsna „igra čekanja“ traje (Srđan Majstorović, Centar za evropske politike). Napredak će zavisiti i od toga hoćemo li prihvatiti novu metodologiju Evropske komisije, ali i od prilika u regionu – ako bi Albanija i Severna Makedonija napredovale, to bi moglo uticati da se i Srbija „probudi“.
Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji ističe kako je jedna od osnovnih vrednosti EU pluralizam – čemu sadašnji sastav Narodne skupštine ne odgovara. Rečnik izveštaja je u ovom delu jasan: „nadzorna funkcija Parlamenta je formalna“, „koristi se zapaljiv rečnik u Skupštini“. Uspeli smo da „sami sebi“ nametnemo još dva kriterijuma: „praćenje funkcionisanja demokratskih institucija“ i toga kako se „komunicira“ o EU.
U pregledu naših međunarodnih obaveza, krenućemo od onoga što je Komisija pohvalila. Najpre to što je preko onoga na šta se obavezala, kada je u pitanju budžet Regionalne kancelarije za mlade (RYCO), Srbija donirala 420,000 evra. Zatim, to da je u septembru 2019. u Beogradu otvoreno sedište Transportne zajednice. Naročito su pohvaljeni tzv. zeleni koridori, čijem uspostavljanju je značajno doprineo Regionalni savet za saradnju, a čiji je cilj bio u ubrzanju kamionskog saobraćaja tokom epidemije COVID-19.
Interesantan je – i razumljiv, iz ugla EU – stav prema inicijativi „mali“ ili „mini Šengen“. Deklaracije sa samita u Novom Sadu, Ohridu i Tirani uzimaju se kao dokaz posvećenosti, odnosno želje Beograda za većim „vlasništvom“ nad procesima regionalne saradnje. Međutim, Komisiji je važno da u tim novim inicijativama učešće uzme cela „šestorka“, i da ona počiva na obavezama preuzetim u okviru CEFTA-e, Regionalne ekonomske oblasti (REA) i Sporazuma o transportnoj zajednici. Jednostavno rečeno, režim „četiri slobode“, ako bi jednom i bio dostignut, počivao bi na osnovi koju je postavila EU.
Ovde je pomalo nejasna opaska da bi „Srbija trebala da igra konstruktivnu ulogu u izgradnji jedinstvenog tržišta“ – utisak je da upravo Srbija najviše na njemu insistira, baš kroz „mali Šengen“ (u čemu su joj se pridružile Severna Makedonija i Albanija, čak je predsednik Pendarovski na GLOBSEC-u u Bratislavi rekao „reč je o autentičnoj ideji naših država“). Da li se možda misli na nemogućnost uvoza proizvoda sa Kosova, ne znamo. Ali, ona, u interpretaciji Komisije, mora ići u korak sa akcionim planom za uspostavljanje regionalne ekonomske oblasti (koristi se formulacija „has to be“).
Istini za volju, regionalna saradnja – pritisnuta COVID-om, kao i sve ostalo – nije u 2020. imala takvo postignuće kakav je, na primer, bio sporazum o regionalnom romingu iz aprila 2019. Ono što je u Poznanju najavljeno u vidu deklaracija, ne znamo koliko je daleko od primene – mislimo na Deklaraciju o prelasku na čiste izvore energije; odnosno Deklaraciju o integraciji Roma.
Slede pitanja koja su najviše prisutna u našoj javnosti. Uprkos svim sumnjama, Komisija ne vidi da Srbija „radi o glavi“ Bosni i Hercegovini, upravo suprotno, ona „podržava njen teritorijalni integritet“. Konstatuje se insistiranje na „specijalnim odnosima“ ali se i kaže da je to „predviđeno Dejtonskim sporazumom“ („as envisaged by the Dayton Agreement“). Nema, kao 2019. referenci na prisustvo zvaničnika Beograda na proslavi Dana Republike Srpske, kao na nešto što je „izazvalo kontroverze“. Komisija se, dakle, nije bavila zapaljivim izjavama koje svako malo dolaze „odavde“, odnosno „odande“.
Saradnja ostvarena na rešavanju pitanja nestalih smatra se nedovoljnom – tako se kaže da su se Beograd i Priština sastali samo jednom u tom kontekstu, a da sa Hrvatskom, nakon što je rešena sudbina 51 osobe 2019, nije bilo sastanaka od maja prošle godine. Od Srbije se očekuje brža razmena informacija sa susedima, „sveobuhvatnija podrška“ porodicama i ukazuje na to da je nacrt Zakona u pripremi. Deluje da se više sarađivalo 2018. na 2019, ali, rešiti sudbinu nestalih pitanje je elementarne ljudskosti i teško je razumeti zašto saradnja izostaje.
Kao i uvek, ocenjeni su bilateralni odnosi – sa Albanijom i Severnom Makedonijom kao „dobri“ (bolji nego 2019, kada su ocenjeni „stabilnim“), sa BIH „stabilni“ (za razliku od 2019. kada su smatrani „dobrim“) a sa Crnom Gorom – opterećeni tenzijama, naročito u kontekstu pokušaja usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti. Nastavlja se trend po kome su odnosi sa tzv. „starim susedima“ (Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom) dobri, a sa tzv. „novim“ (zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije) složeni i neretko loši; kao i trend produbljivanja saradnje sa Turskom (gradnja autoputa Beograd-Sarajevo; gasovod „Turski tok“; trilateralni sastanci.)
Kada je reč o dijalogu Beograda i Prištine, odnosno normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, upadljivo je odsustvo bilo kakve reference na proces pod okriljem Sjedinjenih Država (SAD), koji je kulminirao potpisivanjem „Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji“ 4. septembra. U izveštaju se konstatuje ukidanje taksi, čime je omogućen nastavak dijaloga; te imenovanje specijalnog izaslanika Lajčaka. Kao što je dobro poznato, nije bilo napretka po pitanju Zajednice srpskih opština, odnosno primene Sporazuma o principima (na kojima je ona trebala da bude uspostavljena) iz avgusta 2015. Gde još napretka nije bilo, odnosno gde je implementacija tehničkih i drugih sporazuma ocenjena „delimičnom“ (eng. „partially implemented“): regionalno predstavljanje; katastar; priznanje diploma; sloboda kretanja (problem sa registarskim tablicama i izdavanjem pratećih dokumenata kojima se dati sporazum krši). Odbijanje srpske strane da nastavi sa uspostavljanjem tri integrisane tačke prelaza (Jarinje, Mučibabe, Končulj) vodilo je suspenziji sredstava EU u julu 2018. Sporazumi koji se u principu poštuju jesu onaj o telekomunikacijama, integraciji pravosuđa (ovde se sada očekuje da Priština ispuni svoje obaveze), a na zahteve za pravnom pomoći se odgovara. Komisija vodi računa o formulacijama koje koristi, pa tako kaže da je Srbija „pokazala uzdržanost“, time što nije reagovala na takse; ali i da mora učiniti više kako bi se „stvorila atmosfera koja pogoduje dijalogu“. To su iste formulacije od prošle godine.
Nekoliko reči o poglavlju 31, koje obzirom na to šta se sve dešavalo proteklih meseci, i to ne samo u kontekstu pandemije, zaslužuje poseban tekst. Imamo ubrzanje saradnje sa SAD; muke oko Belorusije; naše spoljnopolitičko pozicioniranje u kontekstu pandemije, sve do vrlo neprijatne situacije sa konfliktom u Nagorno-Karabahu gde naoružanje proizvedeno u našim fabrikama koriste obe strane.
Usklađivanje naše spoljne politike sa EU dostiglo je u 2019. godini 60%. Nismo se pridružili restriktivnim merama EU prema Rusiji, Venecueli, Mjanmaru i Iranu; kao ni deklaracijama (ukupno sedam) Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku (VP) o Hong Kongu. Konstatuje se, međutim, svrstavanje uz deklaraciju VP o nedavno održanim predsedničkim izborima u Belorusiji.
Najava povlačenja iz svih vojnih vežbi pomenuta je nekako usput. Naše učešće u vojnim i civilnim misijama EU pritom je uvek isticano kao dokaz posvećenosti budućem članstvu; sada preti rizik da sami sebi „izbijemo“ taj argument iz ruke. Uvećanje budžeta odbrane za skoro 30% u odnosu na 2019. Komisija konstatuje, kao i saradnju sa Rusijom i Kinom. Sve je tu, ali se Brisel uzdržao od iznošenja bilo kakvih zaključaka, ocena, ili osuda.
Poruke Komisije su gotovo identične porukama organizacija civilnog društva. Vlada treba da se uzdrži od primene restriktivnih mera, poput „spiska“ više od pedeset organizacija od kojih je Uprava za sprečavanje pranja novca (USPN) nedavno tražila finansijske podatke, a u kontekstu borbe protiv terorizma (!); mora se više uključiti Skupština, bez obzira što će patiti od nedostatka legimiteta; i najzad, obnoviti konsenzus u društvu za članstvo u EU, što će, bez proevropske opozicije u parlamentu, biti vraški težak zadatak.
Tekst predstavlja sažetak izlaganja na „Javnom čitanju Izveštaja o napretku“ koje je, u organizaciji Fonda Centar za demokratiju i portala European Western Balkans održano u petak, 9. oktobra.
Prvi put je objavljen u Novom magazinu br. 494, 15. oktobra 2020.
Fotografija: YouTube print screen
