Zajednica, ali kakva

Marko Savković

12. априла 2018

Zajednica, ali kakva

Vreme da se postigne kompromis oko Kosova polako ističe. Predah je potreban i jednoj i drugoj strani, ali ga neće dobiti. Pritisak Berlina, Brisela i Vašingtona će nastaviti da jača; «Kosovo» – kako je sam Vučić rekao na nedavno održanom tzv. unutrašnjem dijalogu – «je jedino što ih zanima». S razlogom. Budući da se nalazi u odlučujućoj fazi evropskih integracija, sa jasnom perspektivom, dinamikom i datumom, Srbija je ta na koju se on sada može izvršiti. Tako bi se, nakon Crne Gore, Rusiji izbio iz ruke još jedan «adut» tj. dalje suzio prostor za delovanje. Na drugoj strani, u svojoj Strategiji za Zapadni Balkan, Evropska komisija Kosovo i ne pominje u drugom kontekstu osim potrebe normalizacije odnosa i postignuća «sveobuhvatnog sporazuma».

Bliži se, dakle, «kraj početka». Sve na to ukazuje: diplomatska aktivnost; tekst pomenute Strategije; nastupi zvaničnika; pa i nemile scene od pre dve nedelje u Severnoj Mitrovici. Ideja donosilaca odluka u Beogradu je bila da se evropska perspektiva zadrži tako što će se polako ispunjavati jedna po jedna obaveza preuzeta Briselskim sporazumom. To je politika; ako neko misli da je lako odricati se suvereniteta, pa sve i da je upitan, neka razmisli ponovo. Ispostaviće se da je Zajednica (Asocijacija) srpskih opština ta «cena» kojom je, ili bi trebao da bude, «plaćen» pristanak srpske strane na postepenu integraciju. Pokušala se u međuvremenu kandidovati i tema podele (i/ili razmene) teritorija. Legitimno: o ovoj ideji, koja naravno nije nova, u našem društvu i stručnoj javnosti razmišlja se godinama unazad i zato će i biti među predlozima koji će proisteći iz unutrašnjeg dijaloga. Čini se međutim da je država i tu doživela neuspeh. Jasno je i zašto: predlozi podele i razmene idu protiv nečega što je sve ove godine mainstream misli o post-konfliktnoj stabilizaciji regiona Zapadnog Balkana. Tu (ili to) je za EU i Nemačku pre svih, previše posla, sa vrlo neizvesnim ishodom.

Zato sada – i opet, neopravdano kasno – Zajednica  ponovo dolazi u centar pažnje. Kada bi se za trenutak (što je naravno nemoguće) oslobodili diskursa u kome «pobednik nosi sve» – a to sve je suverenost – mogli bi da ponovo pročitamo principe dogovorene 25. avgusta 2015. Prvim se, pored ostalog, Zajednica podređuje zakonima Kosova. Već ovim je Priština morala da bude zadovoljna. Rada Trajković je u pravu kada kaže da su tamošnji političari taoci (pre)velikih očekivanja: njihova odluka da se sudbina Zajednice prepusti Ustavnom sudu nas je i dovela u ovu situaciju. Zajednica Srbima garantuje personalnu autonomiju; odlučivanje u pitanjima koja se tiču identiteta (obrazovanja, kulture) i kvaliteta života (socijalne zaštite, razvojnih projekata i njihovog finansiranja). Dato joj je pravo posedovanja i raspolaganja imovinom, nešto na čemu Srbi na Kosovu sve vreme insistiraju. Daleko je ona od «Republike Srpske na Kosovu»: pravosuđe se, kao što znamo, integriše u kosovski sistem, kao i opštine. Njih četiri sa severa Kosova bi ostale te koje će predlagati listu kandidata za regionalnog šefa policije.

U Prištini ističu da je predlog Zajednice suprotan Ustavu Kosova, kojim su već predviđeni brojni mehanizmi za učešće manjina. Smatraju kako se na ovaj način uvodi još jedan, «etnički homogen treći nivo vlasti» (analiza BPRG), čime se dalje obeshrabruje integracija Srba u kosovsko društvo. Ovo je samo donekle tačno, jer u principima nema naznaka političke autonomije. Zajednica bi imala mandat da prenosi probleme i komunicira potrebe, ali bi to činila prema Prištini, a ne Beogradu. Što se tiče drugog argumenta – i ovo kažemo bez sarkazma – bilo bi sjajno da je u Zajednici najveći problem sa integracijom Srba. Svemu navedenom doprinosi «konstruktivno neodređen» (eng. constructive ambiguity) jezik kojim se koristi EU, i kojim je omogućeno različitim akterima na Kosovu da na različite načine tumače dogovorene principe, te jedni govore o «izvršnim ovlašćenjima», od čega se drugima diže kosa na glavi.        

Vrlo lako se može pokazati da je upravo Zajednica – a ne teritorija – za Beograd «nešto» što bi trebalo da dobije; i nije dobro predstavljati je kao nužno zlo. Naravno da je ideja kompromisa da obe strane ponešto dobiju i izgube. Koje su, uostalom, alternative? Pre svega, Srbija može izabrati zamrznuti konflikt. Ona bi time neminovno na određeno vreme morala da odustane od procesa evropskih integracija. Odnos sa Nemačkom kao ključnim saveznikom bi se pogoršao; nakon jednog perioda konfuzije, neko drugi bi morao doći na njeno mesto. Tačno ko bi zadovoljio potrebe društva za reformama, u ovom trenutku nije jasno. Donosioci odluka bi se našli pred izazovom da u potpunosti – do kraja – usvoje diskurs nacionalizma koji je našim građanima dobro poznat, toliko dobro zapravo, da uglavnom glasaju protiv (njega). Nema tog spina kojim bi se na duži period mogao pokriti nedostatak investicija, odnosno prilika koje se kroz integracije otvaraju. Gde god da pogledate – država (IPA, EIB, WBIF), poljoprivreda (IPARD), obrazovanje (Erazmus) – novac neophodan za razvojne projekte dolazi iz Brisela, a na «mig» Berlina i niza drugih članica EU. Pritom, nijedan konflikt nije do kraja «zamrznut»: uvek je tu nestabilnost, nepredvidivost koja situaciju u odsustvu mehanizama prevencije može pogurati ka konfliktu (zamislite neki novi upad specijalaca i hapšenja).

Problem je sada zaista na strani Prištine. «Šargarepa» koja je ponuđena naprosto nije dovoljno velika. U uzajamnom optuživanju, normalizacija je vrednost samo za civilno društvo i mali broj onih koji iskreno sarađuju. Pritom je Priština ta koja se nalazi, makar kratkoročno, u boljoj situaciji. Upozoravamo i na implikacije ideje sve raširenije u Beogradu, da će se dugoročno prilike u međunarodnim odnosima promeniti u toj meri da će pitanje suverenosti – državno-pravnog statusa – moći ponovo da bude postavljeno. Tu se računa sa jačanjem Rusije a slabljenjem same EU, u koju želimo da uđemo.

Najavu jednostranog proglašenja Zajednice 20. aprila možemo posmatrati dvojako – kao novi rizik, ali i pokretač na delovanje. Ako je Brisel dajući Prištini rok od četiri meseca da formira Zajednicu pokušao da predupredi nove tenzije, u nedeljama koje predstoje izuzetno je važno sačuvati pribranost i zadržati mehanizme dijaloga otvorenim, bez obzira na sve. 

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 363, 12. aprila 2018.