Strah, bes i nepoverenje kao pokretači modernog populizma

Marko Savković

21. фебруара 2017

Strah, bes i nepoverenje kao pokretači modernog populizma

U francuskom dokumentarcu posvećenom prvom mandatu Baraka Obame, jedan od najupečatljivijih momenata prikazuje američkog predsednika kako se pred dopisnicima iz Bele kuće grubo šali na račun Donalda Trampa. Mandat i nekoliko godina kasnije, čovek čije su političke ambicije dočekivane sa podsmehom, a stavovi sa prezirom, preuzeo je kormilo najmoćnije države sveta. Kako je tako nešto postalo moguće?

Razloge uspeha populista treba tražiti u strahu, besu i nepoverenju, emocijama koje prate opadanje srednje klase u razvijenim društvima Zapada. Građani posmatraju kako se složene krize koje oni u velikoj meri ne razumeju – poput svetske finansijske krize, krize evrozone, migrantske i izbegličke krize, zaključno sa “bregzitom” – razvijaju i komplikuju. Osećaj straha i neizvesnosti jača kako se za veliki broj njih ne nalazi odgovarajuće rešenje. Drugo, građani postaju svesni da su pojedini procesi koji se direktno odražavaju na njihov životni standard možda i nepovratni: nestanak velikog broja profesija sa tržišta rada; prebacivanje poslova u zemlje sa jeftinom radnom snagom; stagnacija prihoda koji odavno ne prate troškove života; rastuća nejednakost. Na ovoj “pobuni protiv globalizacije”, kako se izrazio Nijal Ferguson u članku zaHorizonte iz jeseni 2016, populisti spremno profitiraju. Frustrirani elitama koje se ne drže svog dela “pogodbe”, građani na izborima glasaju iz protesta. Na nove “velike dogovore” (EU/Turska radi rešenja migrantske krize; EU/Velika Britanija kako bi se sprečio “bregzit” ili ranije – poverioci/Grčka da bi ova zemlja ostala u evrozoni) gledaju sa podozrenjem. Više ne veruju kada im se kaže da problem nije u modelu, odnosno načinu na koji su stvari postavljene.

Važan faktor je i “otuđenje” (u nedostatku boljeg izraza) onih koji savetuju i tumače postupke elita – predstavnika/ca istraživačke i naročito, tzv. policy zajednice – od društava u kojima deluju. Razvijane i usavršavane godinama, metode ispitivanja javnog mnjenja pokazale su se u slučajevima “bregzita” i Trampove pobede gotovo beskorisnim. U često lakomislenim analizama, građanima se pristupa(lo) kao krajnje racionalnim akterima, koji nepogrešivo sagledavaju sopstveni i nacionalni interes i odbacuju populizam. Verovalo se da će, kada dođe “stani-pani”, birati progresivnije kandidate. Radi se o opasnoj (i zapravo početničkoj) grešci projekcije vlastitih stavova i uverenja na druge. Budući u “mehuru”, istraživačka zajednica ne vidi da se više ništa ne sme podrazumevati, odnosno, uzimati zdravo za gotovo. Zato što su besni na “sistem” i glasaju iz protesta, odluku za koga će glasati odlažu do poslednjeg trenutka. Tada im visokoparne fraze (uzmimo “solidarnost” ili “odgovornost” kao primere) ne znače ništa a bolju prođu imaju upravo oni kandidati koji su sposobniji da direktno, bez uvijanja izraze strah, bes i nepoverenje koje građani osećaju.

Ne bez značaja je i uticaj kako tradicionalnih, tako i novih medija, pre svega društvenih mreža. Teza o emancipatorskom potencijalu potonjih pokazala se naročito pogrešnom. Zato što su podešeni da prepoznaju potrebe korisnika, “njuz fidovi” izbacuju slične sadržaje, preporučuju nam da se povežemo (“zapratimo”) ljude sličnih opredeljenja, čitamo i delimo slične ili iste naslove. Dok samodovoljno i pravednički utvrđujemo (svima poznate) stavove, između nas i drugih grupa u društvu produbljuje se jaz. Zato što je fokus odavno prebačen na ličnost kandidata, prostora za predstavljanje ideja, programa je malo; pritom se konstantno traži tenzija, sukob jer je to nešto što “prodaje novine”. Tako su kulminirali svi oni negativni trendovi na koje su istraživači u medijskoj sferi godinama upozoravali.

Posle bregzita i Trampa, a nakon što su Italijani odbacili paket reformi kojim se trebala drastično promeniti struktura vlasti u toj zemlji, 2016. bi se još mogla okarakterisati kao godina “trostruke katastrofe” za EU. Pritom, pad Rencijeve vlade bi u uplašenoj i duboko podeljenoj Francuskoj 2017. mogla slediti pobeda Marin Le Pen. Onda bi reči Fransa Timermansa, koji je nedavno izjavio da prvi put za trideset godina veruje kako je raspad EU moguć, još više dobile na značaju. Možemo – i moramo – da počnemo da razmišljamo o tome šta bi se onda desilo sa Zapadnim Balkanom.

Prvo objavljeno u okviru „Pogleda iz Jugoistočne Evrope“ Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj.