Povodom dana sećanja na žrtve nacionalsocijalizma: in memoriam Koko Šuman – sving u senci svastike

Jelena Volić Hellbusch

31. јануара 2018

Povodom dana sećanja na žrtve nacionalsocijalizma: in memoriam Koko Šuman – sving u senci svastike

Šuman je dugo ćutao o svojim sećanjima govoreći da je on muzičar koji je bio u logoru, a ne logoraš koji se bavi muzikom.

Ko ima sving u krvi, taj ne maršira u koraku!

Koko Šuman

Fotografija: Suzan Velšman

Džez je zvuk iznenađenja, improvizacija koja plaši one koji se drže reda i poretka i koji ne postavljaju pitanja. Dahau je bio prvi koncentracioni logor, otvoren samo šest nedelja pošto je Hitler došao na vlast 1933, u koji su džezeri bili proterivani kako ne bi zagađivali kulturnu atmosferu arijevske svetine. U to vreme u Nemačkoj su učili da marširaju istim korakom, a kad se improvizuje, kao u džezu, korak je uvek drugačiji, neočekivan i individualan. Za nacionalsocijalizam džez je bio “muzika neskladnih sinkopa, crnčuga iz Amerike u izvedbi Jevreja”, koja para uši navikle na Vagnerove Valkire i kvari germanski duh i pruski osećaj za disciplinu nemačke omladine zapakovane u redove Hitlerjugenda i spremne za slanje na Istočni front kao topovsko meso. Čak je i sving, koji je bio veoma omiljen među nemačkom omladinom Vajmarske Republike, smetao graditeljima nacističke armade iako je bio mnogo melodičniji i lakši od džeza. Ali slobodna nemarnost i fler neprilagođenosti vrlog novog sveta s razlogom su pretili nacističkoj ideologiji. Onaj ko je slušao i voleo džez nije mogao biti pristalica ideja o čistoti germanske rase. Već od 1933, odmah posle dolaska na vlast, lokalne vlasti pojedinih gradova i opština počele su brutalno da sankcionišu svaku sving i džez svirku. Čak je i razmena ploča bila smatrana teškim prestupom. Oktobra 1935. vođa radija Trećeg Rajha Eugen Hadamovski izriče konačnu zabranu emitovanja džeza centralizovanim radio-stanicama. Samim tim svaki dodir sa džezom, svaki korak u ritmu svinga postao je opasan po život. S velikim zadovoljstvom Himler je od 1942. punio logore neposlušnim svingerima i džezerima.

GLAVNI OBLIK OTPORA: Kako je nacizam osvajao sve šire duhovne prostore, džez i sving su postali jedan od glavnih oblika otpora, najviše među mladima. Sve je bilo džez: kako se nosila kravata, kakva je bila frizura, kojim korakom se šetalo po Kudamu. Nastao je čitav jezik pokreta, metafora, kodova kojima su se džez i sving zaverenici međusobno prepoznavali. Godine 1936. sa samo dvanaest godina na ulice Berlina istrčava Jakob Koko Šuman (1924-2018), solidan učenik i nedovršeni mangup sa izuzetnim osećajem za gitaru koju je dobio na poklon za svoj peti rođendan. Šuman je bio mampe kao mnogi njegovi drugovi. Mampe je bila kabeza, popularna u to vreme, koja se sastojala polovinom od likera, a drugom polovinom od pomorandžinog soka; istovremeno mampe je bio naziv za sve koji su napola bili jevrejskog porekla, a kojih je tada bilo mnogo. Istovremeno, ironija života i istorije, mampe je bio kolokvijalni derivat hebrejske reči mamzer u značenju: kopile, nezakonit izdanak običajno neprihvatljive veze. Berlin u proleće 1936. za dečake je bio neodoljiv: “Lutali smo po ulicama oko Kudama, prepunim lokala i barova u kojima je svirala najuzbudljivija muzika na svetu. Stajali smo skriveni u vratima, udišući dim i razularene note”. Meka sving i džez muzike bila je legendarna palata Delfi na uglu Kant ulice i Ulice fazana, u kojoj su tih godina nastupali svi poznati muzičari sveta. Vođena sigurnom rukom jevrejskog gastronoma Jozefa Keniga, palata Delfi je, pogotovu za vreme održavanja Olimpijade 1936, postala poprište najeminentnijih muzičkih nastupa: Tedi Štaufera, Maksa Rumfa, Gintera Hercoga, Hanjca Vebera i maloletnog Jakoba Šumana, koga će kasnije jedna zaljubljena Francuskinja obeležiti nadimkom Koko.

Posleratna brutalna i politički vulgarna denacifikacija istorijski je poravnala zadivljujuću i poštovanja vrednu vitalnost, kreativnost, hrabrost i žilavost kulturnog čuda Vajmarske Republike. Iako sasvim svesni neumitnosti tragedije koja je sledila, pojedinačni i uporni glasovi otpora svakodnevno su izvirali iz zadimljenih, nepristojnih lokala po celom Berlinu, u kojem je 1941, neposredno posle donošenja odluke o konačnom rešenju u julu mesecu, hit bio džez komad You cant stop me from dreaming. Trostruko izložen zabranama proisteklih iz Nirnberških zakona: kao Jevrejin, maloletnik i džezer, Koko Šuman svira pod lažnim identitetom u orkestrima Ernsta van Hofa i Tulija Mobilja. U martu 1943. Šuman biva uhapšen i sa nepunih 19 godina deportovan u koncentracioni logor Terezijenštat.

GETO ZA PRIMER: Terezijenštat je kao logor imao posebno značenje za propagandnu mašineriju Trećeg Rajha. Terezijenštat je bio geto za primer nemačkoj i međunarodnoj javnosti, dokaz o humanom postupanju nacista prema Jevrejima, logor sa izuzetno razvijenim kulturnim životom. Koko Šuman se odmah po dolasku u Terezijenštat priključio Fricu Vajsu i drugim muzičarima kojima je muziciranje bilo dozvoljeno, čak i izvođenje džeza i svinga, a sve u propagandne svrhe, i koji su nastupali pod imenom Geto svingeri. U martu 1944. počelo je snimanje filma Terezijenštat – dokumentacija iz jevrejskog naselja u režiji Kurta Gerona, poznatog glumca, pisca i režisera Vajmarske Republike, koji je kao Jevrejin i sam bio žrtva Holokausta, zatočenog u Terezijenštatu posle neuspelog višegodišnjeg egzila u Parizu i Amsterdamu.

“FIREROV POKLON”: U ovom filmu, u krajnjoj produkciji pod sarkastičnim imenom Firer poklanja Jevrejima čitav grad, učestvovali su svi članovi benda Geto svingeri, njih šesnaest, kojima je bila obećana sloboda. Samo su trojica preživela Holokaust: “Posle snimanja odmah smo sprovedeni u Aušvic, većina direktno u gasnu komoru”, sećao se Šuman. Jedan od ubijenih bio je i Kurt Geron, zajedno sa 1.600 iz Terezijenštata deportovane dece.

U septembru 1944. Koko Šuman biva prebačen u Aušvic, gde je bio član orkestra sa rampe smrti. Svirali su La palomu dok su ljude odvodili u gasne komore. Do kraja života Šuman je noću sanjao oči onih koji su odlazili pod gasne tuševe. “Muzika mi je spasla život, ali po koju cenu!”

U januaru 1945. Šumana prebacuju u Kaufering, pokrajni logor kompleksa Dahau, odakle u aprilu 1945, zajedno sa drugim zatvorenicima u maršu smrti, biva poslat u Insbruk. Nacisti su ovim akcijama praznili logore, uništavajući dokaze o Holokaustu. U brojnim marševima smrti, u kojima je bilo registrovano 714.000 zatvorenika, smatra se da je najmanje trećina ubijena, odnosno podlegla iscrpljenosti i gladi. Šumanova grupa imala je sreću da ih je na putu oslobodila američka armija.

Posle rata Koko Šuman je s porodicom pokušao da zasnuje egzistenciju u Australiji, ali je posle pet godina morao da se vrati u svoj Berlin. “Ne dam da me poraze, pošto su sami bili do kolena poraženi”! Tu je zasnovao bend sa Helmutom Caharijasom i bio prvi koji je električnu gitaru koristio za interpretaciju džeza i svinga. Šuman je dugo ćutao o svojim sećanjima govoreći da je on muzičar koji je bio u logoru, a ne logoraš koji se bavi muzikom. Tek posle objavljivanja autobiografije Geto svinger 1997. Šuman aktivno učestvuje u programima sećanja preživelih.

U nedelju, 28. januara ove godine, samo dan posle obeležavanja sećanja na Aušvic, umro je u svom domu u Berlinu u 94. godini. Umro je džezerski jer je džez životni stav, a ne samo muzički pravac.

Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 353, 1. februara 2018.