Nova odgovornost Srbije za region

Marko Savković

21. марта 2017

Nova odgovornost Srbije za region

Zapadni Balkan (termin prihvatamo kao politički konstrukt i nećemo ovde raspredati o potrebi da se zameni nekim drugim) nije „bure baruta“ koje čeka da eksplodira. Radi se o teškoj i opasnoj simplifikaciji, odnosno „spinu“. To je (i dalje) fantastičan deo sveta, jedinstven po mnoštvu najrazličitijih identiteta koji ga čine, nataloženih u slojevima koji sežu duboko i nalaze se daleko od pažnje tzv. političkih elita, odnosno „mejnstrim“ medija. To je prostor na kome mnogi ljudi privređuju; bore se za egzistenciju; nastoje da ostave nekakav trag za sobom. Prostor je i na kome mnogi očajavaju, ili žele da napuste suočeni sa nedostatkom perspektive. Izmučen je nasleđem konflikta, koji se ponavlja i deo je kolektivnog identiteta, sećanja u svakom društvu. Danas, kada baš hoćemo da „mračimo“, kažemo kako je upravo sećanje na rat jedino što nas sprečava da ga ponovimo. Sve u svemu, Zapadni Balkan je poput desetina drugih regiona na svetu, samo je nama nešto važniji.

Srbija se nalazi u središtu Zapadnog Balkana. To je geografska datost. Zato je opredeljenje da se posveti Zapadnom Balkanu nešto drugo i ono nedostaje. Razlog je, samo delom, u poslovičnom nedostatku kapaciteta; a pre svega političke hrabrosti.

Srbija mora definisati novu politiku prema i u okviru regiona. Nije to prežvakana priča o liderstvu; na taj način uopšte ne treba nastupati.

Ova zemlja to treba da učini zato što je u njenom najneposrednijem interesu. Ona – njene elite – imaju odgovornost prema građanima da to učine, zato što građani s pravom očekuju da elite („vlast“) vidi dalje od njih.

Pritom, opšta dispozicija Srbije mora biti pozitivna. Insistirati na saradnji i razmeni. Promovisati povezivanje univerziteta, zajedničke katedre. Poticati učenje jezika, albanskog, bugarskog, rumunskog, ne zato što se mnogo volimo, već zato što smo potrebni jedni drugima. Razgovarati sa evropskim zvaničnicima, predlagati Evropskoj komisiji nove, inovativne vidove finansiranja koji će biti dostupniji lokalnim akterima no što je to do sada bio slučaj. Pretresti dobro postojeće regionalne inicijative i opredeliti se za pet-šest onih koje daju rezultate, ali ujedno i stati iza njih, pomoći ih finansijski. Iskoristiti potencijale civilnog društva. Investirati u Zapadno-balkanski fond, na način na koji su to zemlje Višegrada učinile sa Višegradskim. Posvetiti se Regionalnoj kancelariji za mlade, u trenutku koji je od kritičnog značaja za njen dalji rad. Povezivati profesije: doktore, inženjere, arhitekte. Na makro planu treba težiti stvaranju jedinstvenog tržišta i uspostavljanju slobode kretanja. Tu smo konkurentni cenom i kvalitetom proizvoda. Nije reč o zameni za EU, već realnosti na koju ćemo svakako biti primorani po usvajanju neke od varijacija „Evrope u više brzina“. Na nama je da obrazovanje, inovacije i razvoj postavimo na prvo mesto.

Nije reč o zameni za EU, već realnosti na koju ćemo svakako biti primorani po usvajanju neke od varijacija „Evrope u više brzina“.

Ostaju najteža pitanja, od suvereniteta do razumevanja istorije, na koja ekonomija ne može da pruži odgovor. Sasvim je moguće da se oko interpretacije 90-ih nikada nećemo složiti. Mitovi su izgrađeni, a na njima i države. „Generacije koje dolaze“ se na određeni način obrazuju već dve decenije. Pa ipak, strah ili čak mržnja i dalje proizilaze iz nerazumevanja i nepoznavanja. Kulturno, mentalitetski, ovo je jedan region. Šteta je što malo nas ima priliku da to shvati, putujući, kroz susrete sa ljudima. S druge strane, puno je onih koji to ne žele; ne raspolažu iskustvom; ne poznaju region; ali ih to ne sprečava da tvrde kako Srbima svi i svuda rade o glavi. To su naše „lažne vesti“.

Ako se po jutru dan poznaje (izbori u Austriji, Holandiji) Evropska unija će u 2017. izaći iz egzistencijalne krize u kojoj se našla. Jednom kada se to desi, blok zemalja koje budu težile bližoj saradnji, odnosno dubljoj integraciji prirodno će imati drugačiji fokus. Da li ćemo ostati periferija, interesantna drugima samo zbog konfliktnog potencijala kojim raspolaže; ili jedan od motora razvoja, „novi Višegrad“, zavisiće od nas. Niko nema prava da a priori kaže kako to nije moguće i oduzme nadu onima koji i dalje veruju u ovaj region.

Da li ćemo ostati periferija, interesantna drugima samo zbog konfliktnog potencijala kojim raspolaže; ili jedan od motora razvoja, „novi Višegrad“, zavisiće od nas.

Ako za godinu dana, ili dve, sve ostane kako je sada, opet ćemo napisati sličan tekst. Ili će to učiniti neko drugi: zahtev za novom politikom će i dalje biti tu negde.

Novi Pogledi, 21.03.2017