Kako bi izgledao naredni rat na Zapadnom Balkanu

Marko Savković

08. јуна 2017

Kako bi izgledao naredni rat na Zapadnom Balkanu

U kolumni koju redovno piše za dnevni list Blic, Vladimir Đukanović – narodni poslanik, član delegacije Skupštine Srbije pri Parlamentarnoj skupštini NATO i uopšte jedan od glasnijih predstavnika vladajuće koalicije na teme spoljne politike i bezbednosti – ustvrdio je nedavno kako nije pitanje hoće li rata na Zapadnom Balkanu biti, već kada će se to desiti. Nedugo zatim, isti dnevni list je na naslovnici objavio infografik u kome su upoređene vojne efektive svake od zemalja regiona, unapred proglasivši Srbiju za pobednika svake buduće konfrontacije („jer smo najjači“).

Naslovnim stranama na kojima se pojavljuje reč rat – u čemu prednjači tabloid Informer – pokušava se stvoriti jedna atmosfera u društvu po kojoj je pretnja izbijanja sukoba neposredna i neizbežna. A to je pogrešno: konflikt, naravno, nije neizbežan i razmišljati drugačije vrlo je neracionalno, budući da se na taj način unapred otpisuju svi mehanizmi koje su savremena društva (među koja spada i srpsko) razvila kako bi ih predupredila, kako na unutrašnjem, tako i spoljašnjem planu. Da podsetimo: diplomatija u svakom trenutku ima desetine načina i pravaca delovanja; a određenu ulogu može imati i nenasilna akcija, građanski otpor; kao i nešto što se u teoriji naziva resilience – otpornost zajednice na različite izazove.

Ne verujemo da će tzv. tenzije – koje se svako malo, je li, podižu – prerasti u sukob. Tenzije podižu političke elite, one to čine iz vrlo sebičnih pobuda dok je tzv. običan čovek za sada samo pasivan primalac narativa, koji ostaje pre svega zainteresovan za rešavanje svakodnevnih problema iz socijalno-ekonomske sfere. Opet, možda i nije loše malo razmisliti na ovu temu. Entertain the idea, kako kažu. Jer upravo u tome kako naredni rat na Zapadnom Balkanu može izgledati (odnosno, šta sve može prouzrokovati) leže razlozi zbog kojih do njega verovatno neće ni doći. Možda to nama koji smo pacifisti ne predstavlja veliku utehu. Svejedno: budući istraživači najvažnijih procesa koji se odvijaju na prostorima bivše Jugoslavije nakon njenog raspada, obavezni smo da razmotrimo svaku mogućnost. Da zamislimo i ono nezamislivo, čega se najviše plašimo.

Dakle, na stranu što se u pomenutom infografiku izostavlja ključna informacija – da su pojedine države u regionu članice NATO, i dalje najmoćnijeg vojnog saveza na svetu; te da (samim tim) niko ne garantuje Srbiji da bi se borila protiv samo jedne zemlje, naredni rat na Zapadnom Balkanu mogao bi u bliskoj budućnosti izbiti oko neke od postojećih neuralgičnih tačaka i svakako bi predstavljao izraz nastojanja političke elite određene etničke grupe da proširi (odnosno „zaokruži“) teritoriju pod svojom dominacijom. Trenutno ne vidimo drugi, mogući motiv za sukob i u tom smislu se nismo puno pomerili od početka 90-ih. Njemu bi, posmatrano u širem kontekstu, prethodilo dalje slabljenje Evropske unije (EU) i ukidanje perspektive evropskih integracija; odnosno, potpuno „povlačenje“ dve zemlje – Nemačke, te Sjedinjenih Država, kao aktuelnih „čuvara“ i arbitara poretka uspostavljenog u regionu (kao što se u nedavnoj krizi u Makedoniji pokazalo).

Na terenu, serija, verovatno oružanih incidenata predstavljala bi uvod u konflikt. Sam konflikt bi bio – ispočetka – ograničenog intenziteta; uključio bi, nažalost i dejstva po civilnim ciljevima, zato što bi se obe strane opredelile da na taj način prikriju svoje pozicije. Osim ukoliko jedna od strana u sukobu ne bi ispoljila takvu (taktičku) umešnost da planirane rezultate ostvari u prva 24 časa (eventualno, ali krajnje eventualno 48) – front bi brzo bio formiran, bez jasne mogućnosti napredovanja. Situacija bi u tom pogledu nalikovala na onu zatečenu nakon prve nedelje sukoba u Gruziji 2008, neposredno pre ruske intervencije. Jedan, najviše dva dana bio bi dovoljan ključnim međunarodnim akterima da postignu prekid vatre (primirje). Sledio bi mukotrpan proces pregovora, koji bi u mnogo čemu podsećao na one vođene ranije – «ohridske» možda pre svih. Rezultat bi ponovo bio u nekoj vrsti power sharing sporazuma, s tom razlikom da bi se u većoj ili manjoj meri konsolidovala vladajuća etnička podela i distanca.

Postavlja se pitanje – ko garantuje da će se druge zemlje ponovo umešati, ako su se prethodno povukle?

Jednostavno je: ovaj region je u geostrateškom i svakom drugom smislu previše važan, i to pre svega Evropi, čiji je „predsoblje“, „bašta iza kuhinje“ (Vejvoda) ili kako god već da ga nazovete.

Koje su posledice koje očekujemo? Na prvom mestu, kao mehur od sapunice bi se raspršile (preostale) nade u pomirenje i normalizaciju odnosa među narodima. Zatim, države Zapadnog Balkana uključene u konflikt trajno bi izgubile legitimitet u očima najvećeg dela međunarodne zajednice. Svi programi podrške razvoju bili bi prekinuti. Gubitak statusa kandidata za članstvo u EU bio bi skoro pa trenutan. Ubrzao bi se odliv stanovništva – ovoga puta, svih onih koji za sada samo razmišljaju o tome; među prvima bi otišli preostali delovi progresivno nastrojenih elita (da, još uvek postoje u Srbiji). Investicije iz inostranstva bi bile obustavljene, dok bi one postojeće, koje su realizovane, bile dovedene u situaciju gde im se prekidaju linije komunikacije sa tržištima na koja plasiraju svoje proizvode. Otvoreno je pitanje ko bi onda i kako platio ceh ekonomskog oporavka. Odigrao bi se opšti pad poverenja u elite (koje je ionako na vrlo niskom stepenu), društva bi postala nestabilnija, i tako dalje.

Najgore, ili najluđe od svega je što se konfliktom apsolutno ništa ne bi dobilo. Ako danas u regionu i dalje imamo društva koja pojedini nazivaju protektoratima (sve više bez osnova), nakon novog konflikta ona bi to svakako postala. Etablirane države suočile bi se sa novim ciklusom nepoverenja i preispitivanja koji – kao što vidimo u slučaju Srbije – može trajati decenijama. Nekoliko preostalih multietničkih sredina našlo bi se pod strahovitim, egzistencijalnim pritiskom do momenta dok proces uzajamnog etničkog čišćenja ne bude priveden kraju. Time bi i konačno bio izgubljen jedinstveni identitet kojim ovaj region raspolaže.

U jednoj rečenici, ako rat na Zapadnom Balkanu ponovo izbije, stav „ko poslednji izađe, neka ugasi svetlo“ postaće stvarnost. Odgovornost svih nas je da se koliko možemo, svako u svom domenu i društvu, povezujući se, sarađujući, istražujući, činimo da do toga ne dođe.

Novi Pogledi, 08.06.2017