Ka novoj normalnosti u međunarodnim odnosima?

Marko Savković

01. марта 2018

Ka novoj normalnosti u međunarodnim odnosima?

U odgovoru na pitanje kako će se dalje odvijati odnosi Rusije i Evropske unije, direktor moskovskog Karnegi centra, Dmitri Trenjin, nedavno je rekao kako je “vreme krize (u njihovim odnosima) prošlo”; nastupila je “nova normalnost” (eng. the new normal) koja će potrajati još deceniju-dve. Ovu sintagmu on je koristio i kada je opisivao odnose Rusije i Sjedinjenih Država (SAD); ili politiku i ciljeve Rusije u međunarodnim odnosima nakon izbijanja krize u Ukrajini.

Nudeći paradigmu nove normalnosti, Trenjin je istovremeno odbacivao tezu o “novom Hladnom ratu”. Za razliku od te epohe, sada su (međunarodni) odnosi “fluidni i nepredvidivi”. Uzmimo relacije Moskve sa Evropskom unijom (EU). Dok zvanični Berlin i Pariz insistiraju na režimu sankcija, a Brisel planira da se suprotstavi tzv. “mekoj moći” Rusije, lideri pojedinih članica osporavaju samu potrebu za daljom konfrontacijom. Tačno je da postoji režim sankcija, koji pogađa privrede vodećih zemalja Evrope; ali razmena ljudi i ideja nije prekinuta. Sukob se odvija na više ravni; fizičkoj (aneksija Krima; rat u Donbasu); ideološkoj (liberalne demokratije protiv autoritarnih režima), sa najvidljivijom manifestacijom u medijskoj sferi (tzv. slobodni mediji na jednoj i državni projekti na drugoj). Načini za njegovo prevazilaženje nisu najjasniji, a samu eskalaciju je teško predvideti, jer sve može postati meta: od medija sa nezavisnom uređivačkom politikom, do cele jedne etničke grupe.

U ovom smislu, deo “nove normalnosti” je i “borba za prošlost”. Novinarka Gardijana Natali Nugairde (Nougayrède) smatra da budućnost Evrope (Evropske unije) ne zavisi samo od toga hoće li Nemačka dobiti vladu, kakvo je stanje u italijanskim bankama, da li će London i Brisel dogovoriti uslove bregzita; već i kako će se različite članice (kao i zemlje-kandidati) suočiti sa pojedinim bolnim epizodama iz svoje istorije. Primera ima gde god pogledali: reakcija javnog mnjenja u Grčkoj na mogućnost sporazuma oko imena sa vlastima u Skoplju; zakon kojim Varšava praktično onemogućava kritičko razmatranje uloge Poljaka u holokaustu; zabrana knjige Entonija Bivera o Staljingradu od strane ukrajinskih vlasti; ili kod nas, odnosno u našem neposrednom komšiluku, gde jedne nedelje raspravljamo puzajuću rehabilitaciju Nedića i njegovog režima; a naredne, Stepinca i odnos katoličke crkve prema stradanju u Jasenovcu. Prema (političkoj) potrebi, sve se uvezuje, prošlost se vidi u sadašnjosti, odnosi opterećuju a generacijama koje dolaze “tovari” hipoteka koju ne zaslužuju.

Na sve ovo dolazi globalni kontekst, tzv. “veka Azije” u kome niko neće čekati Evropu da se presabere. Kina je verovatno jedina svetska sila koja u ovom trenutku sprovodi istinski globalnu strategiju u vidu inicijative “Jedan pojas – jedan put”; toliko veliku da joj se svi prilagođavaju umesto da nude konkurentne ideje. Indija pod premijerom Modijem traži svoje mesto pod suncem; dok se SAD i Rusija nadmeću za njenu naklonost. Turska, koja je tokom decenija kemalizma svoj brod držala vezanim za EU i NATO, nakon deset godina odstupanja od zapadnog modela ušla je u haos u kome se Bliski Istok nalazi: kako politički, tako i fizički, vojno. Ovo opadanje prestiža Evrope EU je priznala u globalnoj strategiji koju je objavila prošle godine.

“Nova normalnost” tako čini potpuni opozit slavnoj, a zatim napuštenoj tezi o “kraju istorije”. Liberalni poredak još uvek nije “slomljen”, kako brojni naslovi najavljuju, ali dok se to ne desi, svi njegovi postulati se mogu dovesti u pitanje: pravo medija da slobodno izveštavaju; izbornost i odgovornost političara kao aksiom; podela, kontrola vlasti a možda i sama ideja njene smenjivosti. Podrivanje prava i sloboda u virtuelnom svetu postaje jednako važno kao ono u stvarnom.

Rečena promena paradigme verovatno nije mogla doći u gorem trenutku za Zapadni Balkan. Nema sumnje da je ovde potrebna uspešna i jaka EU, sposobna da projektuje tzv. evropske vrednosti. Iz eventualnog kraha liberalnog poretka lokalni lideri bi izvukli vrlo određene lekcije. Otuda toliko nestrpljenja (i očekivanja) oko Strategije proširenja. Nedelju dana kasnije, još uvek nije jasno da li su ključne poruke koje su njom upućene ovde i shvaćene.

U programu Beogradskog bezbednosnog foruma ove godine usvajamo paradigmu “nove normalnosti“, ne da bi se sa njom pomirili, nego da bi shvatili o čemu se tu radi: da li je stvarno opšte raspoloženje takvo da bi najbolje bilo dići ruke od institucija, pristati da nas vode predrasude i istorijski redukcionizam, dijalog pro forme radi; ili na delu – zajedno – pokazati da dolazimo iz istinski demokratskih društava. Verujemo da je ovo drugo.

Prvi put objavljeno u Novom magazinu br. 356, 22. februara 2018.