BFPE Office

28. октобра 2016

nm286-1

O dijalogu Aleksandra Vučića i Edija Rame na Šestom beogradskom bezbednosnom forumu, izazovima koji su pred Srbijom, regionom, Evropom i svetom, uticaju krize, urušavanju ideologija na kojima počiva današnji poredak i Evropi koja se pretvara u tvrđavu, za Novi magazin govori Sonja Liht

Razgovarale: Nadežda Gaće i Jeka Jovanović

Foto: Zoran Raš

_lx_9235

Šesti beogradski bezbednosni forum ostaće upamćen pre svega po neobično uljudnom dijalogu premijera Srbije i Albanije Aleksandra Vučića i Edija Rame, ali i brojnim porukama učesnika, među kojima se ističu dve. Prva je da i Evropa, kao i region, imaju problema da uspostave dijalog, a druga da nije na delu migrantska kriza već kriza politika rešavanja migrantskih pitanja. Obe je formulisala predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht, ali kako je ona za isti sto dovela Ramu i Vučića, prvo pitanje Novog magazina je koliko je to bilo teško?

“Uopšte nije bilo teško da se organizuje susret premijera Albanije i Srbije. Istina, trajalo je, ali od samog početka kad je ideja rođena novembra prošle godine po završetku prethodnog foruma, mi smo korak po korak išli ka trenutku kad će se sresti. Za čitaoce je možda zanimljivo da smo od početka imali format koji su svi videli, ali koliko je bilo značajno i za nas i za region da imamo ovu dvojicu državnika, toliko je bilo važno ko će moderirati razgovor. Predložila sam Mišu Glenija i on je pristao”, objašnjava Liht: “Naravno, mi nismo znali da će se susret pretvoriti u višednevnu posetu delegacije Albanije Srbiji, kao što nismo znali da će biti prevedena Ramina knjiga i da će to biti još jedan vid njegovog predstavljanja u Srbiji”.

*Razgovor je prenosilo nekoliko televizija, ali šta je vama bilo najvažnije, sem činjenice da dva vodeća lidera na Balkanu direktno razgovaraju na Forumu?

Način na koji se odvijao taj razgovor zaista jeste korak u pravcu redefinisanja Balkana, koji se prepoznaje ne samo kao zona sukoba nego i kao nesposobnost za dijalog. Dvojica lidera su razgovarala pred stotinama učesnika i medija, pred milionima gledalaca, sporili su se ne samo o statusu Kosova nego i o drugim pitanjima, ali to su radili u ozbiljnoj raspravi. Oni koji ovde vode dijalog pred očima javnosti obično vode monologe, a njih dvojica su čuli jedan drugog, odgovarali na argumente i posle toga u Nišu normalno nastavili komunikaciju.

*Kome je bilo teže?

To nije lako proceniti: Vučić se nalazio pred domaćom publikom, ali to nije fudbal gde domaći teren daje prednost. U ovo doba populizma skoro svi političari računaju na reakciju domaće publike, a publika je bila ogromna, kako sami kažete nekoliko televizija je direktno prenosilo razgovor. Edi Rama, sa druge strane, sedi u Beogradu u trenutku kada su odnosi između Srbije i Kosova vrlo napeti. Dan ranije kosovski zvaničnici su objavili bojkot Beogradskog bezbednosnog foruma, bez obzira na to što nije država Srbija organizator već tri nevladine organizacije. Sigurna sam da je Rami bilo teško da u jednom trenutku takve napetosti ostane pri dogovoru o javnom dijalogu.

Mislim da su obojica pokazali spremnost da prevaziđu taj prvi nivo reakcija, uđu u dijalog i tretiraju ga kao jedan od mnogih koje će voditi u budućnosti.

_alx4821

*Imate li utisak da su oba premijera svesna da će pre ili kasnije doći do priznanja Kosova, priznanja Beograda, pa ne ulaze direktno u tu temu, ali rade na njoj?

Odgovoriću na vaše pitanje tezama koje su se dan pre razgovora Vučića i Rame čule na panelu posvećenom Srbiji, Kosovu i njihovoj evropskoj perspektivi. Nažalost, umesto devet učesnika imali smo četvoro, samo jednog s Kosova, a odustalo je i dvoje iz Srbije. Ipak, taj je panel naglasio da je potrebno imati širi kontekst kad se razgovara o srpsko-kosovskim odnosima, evropskoj budućnosti dve strane, da se mora imati vizija šta želimo da postignemo na kraju tog procesa. Ali ne pre svega statusno već gde treba da budu oba društva.

Danas se oba društva nose sa ogromnim ekonomskim, političkim i kulturnim problemima, i jednima i drugima odlaze najsposobniji mladi ljudi, imaju ozbiljan problem nezaposlenosti, posebno mladih koji ne vide perspektivu. U toj situaciji bežimo od razmišljanja o tome gde želimo da budemo za 15 godina i političari padaju u vrlo ozbiljnu zamku da dnevno-političkim temama zamagljuju najvažnija pitanja i zadatke. A najvažniji zadatak je da rade za budućnost.

Status će sigurno biti tema, nesporno je da Kosovo želi puno priznanje, ogroman deo zemalja značajnih za evropsku perspektivu regiona već su priznale Kosovo. Sa druge strane, očigledno je da nastavak rasprava unedogled i odbijanje da se na konstruktivan način ide ka mogućem rešenju iscrpljuje Srbiju politički i ekonomski, a i po pitanju evropske perspektive.

 *Koliko je upravo za evropske perspektive regiona, pa i nas, značajno sve češće upozorenje da Balkan nije više prioritet EU, kako problema tako i rešenja?

Od prvog okruglog stola na Forumu kao važno za region, ali i Evropu, naglašeno je da mi ovde na Balkanu treba da nađemo dovoljno unutrašnje snage, motivacije da radimo na sopstvenom razvoju, bez obzira na to kako se u ovom trenutku Evropa prema nama odnosi. Čini mi se da sve više ljudi prepoznaju drugačiju dinamiku kojom moramo ići ukoliko želimo da budemo na civilizacijskom razvojnom putu. Taj put znači, pre svega, da sami sebe menjamo sebe radi, a da istovremeno razumemo da nešto možemo značiti i u Evropi i u svetu isključivo kao – region. I to region koji blisko sarađuje.

Sve jasnije se formuliše ideja da je na delu novi uvid i da strašno mnogo zavisi od regiona. Pre svega, njegova sopstvena budućnost. Zašto? Prevashodno zbog toga što Evropa nema vremena da se bavi nama. Drugo, zorno je da dolazi do sve veće destabilizacije regiona jer postajemo nesigurni u sopstvenu budućnost, što daje novu šansu jačanju populizma i nacionalizma. I, naravno, sve više različitih geopolitičkih interesa sukobljava se u regionu. Oni koji su devedesetih i početkom dvehiljaditih smatrali da je geopolitika zauvek nestala iz međunarodnih odnosa pokazali su veliku kratkovidost, a kada je geopolitika u igri Balkan opet postaje igralište velikih.

*Kad se odustalo od verovanja da geopolitika ne kroji međunarodne odnose?

S početkom kriza. Prvo se govorilo o finansijskoj krizi, pa se teškom mukom nazvala ekonomskom, kao da će beg od naziva omogućiti bekstvo od suštine. Onda se pokazalo da je to i politička kriza, ali i kriza kulturnog modela na kojem je EU građena. Podsetiću vas na to koliko je puta rečeno da je Evropa jedinstvo različitosti, a već desetak godina niko ne koristi taj slogan, niko ne govori da Evropapočiva najedinstvu različitosti. Mene to brine jer se time gubi suština evropske ideje sadržana u međusobnom obogaćivanju, Evropska unija je postala pre svega zajednica država, državotvornih ideja, izgubilo se ono što je Srđan Cvijić na Forumu sažeo u rečenici: “Ja sam evropski federalista”, što je moglo da obezbedi drugačiji pristup integraciji odozgo i odozdo, a to jeste jedan federalistički projekat – neki će ga nazvati i utopijom.

*Godinama se govorilo o evropskom identitetu, a vi ste isticali da je to kulturni identitet. U kom trenutku je identitet zasnovan na kulturi prerastao u identitet nacija?

Dozvoliću sebi da budem prilično tvrda i kažem da se to dogodilo kad je Evropska unija neoliberalni koncept pretvorila u svoj vladajući koncept, što se možda pokazalo najjasnije u novim zemljama EU, zemljama koje su izašle iz svog socijalističkog ili komunističkog bićatako što se od njih tražilo da se, pre svega, sve privatizuje, bez dovoljnog insistiranja na izgradnji institucija kao što je nezavisno pravosuđe. Tako je bilo veoma teško izgraditi novu političku kulturu, pa i prihvatiti da je Evropa jedinstvo različitosti. Rečeno je – prvo se privatizujemo, a posle ćemo ostalo da radimo; i da gradimo institucije, i da gradimo pluralizam, i da se bavimo kulturom i obrazovanjem jer će sve to privatizacija da dovede na mesto na neki način. To se, naravno, nije desilo i sad plaćamo strahovitu cenu, višu nego što je iko mogao da zamisli, sigurno ne osnivači Evropske zajednice.

Zemlje bivšeg Istočnog bloka očigledno su prihvatile taj tržišni fundamentalizam kao osnovni princip integracije.

_alx4520

*Šta je tu kontradikcija sa demokratijom?

Neoliberalni koncept je, kao i svuda u svetu, nužno doveo do jačanja nejednakosti unutar svake od tih zemalja, bez obzira na to što se među zemljama jaz smanjuje, ali unutar društava dolazi do ozbiljnog raslojavanja. Raslojavanje polarizuje društvo, a polarizovana društva, kao što vidimo, uvećavaju jaz između enormno bogatih i veoma siromašnih, vraćaju lidere koji su u suštini nedemokratski i ne žele ozbiljno učešće građana u javnim poslovima, idu na jednostavne, privlačne floskule tipa dosta nam je države, velikih poreza, ulaganja naših para u potrošnju. Raslojavanje uništava srednju klasu i umnožava prekarijat – one koji se plaše da će im migranti ugroziti i ono malo loše plaćenih privremenih poslova. Nažalost, i međunarodne finansijske institucije robuju konceptu da su obrazovanje i kultura sfera potrošnje, roba. A kad je tako gube se, s jedne strane, vrednosti, a sa druge spremnost za permanentni dijalog i ozbiljno učešće građana u promeni društva.

 _lx_9380

*Beogradski forum je već nazivom postavio pitanje da li je demokratija u opasnosti, što je vrlo hrabar potez za jednu ovako malu zemlju, koja je tek iskoračila iz autoritarizma.

Jedan od učesnika kazao nam je da bi bio srećan kada bi se to pitanje češće postavljalo, pre svega u zemljama u kojima je ideja evrointegracija rođena. Ovo se pitanje prirodno nametnulo posle debata prethodnih pet godina jer zemljama koje se nalaze na periferiji, kao što je Srbija, pa i sve zemlje Balkana, prete populizam i ksenofobični nacionalizam. Možda ta opasnost u ušima organizatora Foruma odjekuje glasnije nego kod nekih drugih, ali mi smo nedavno bili suočeni s razarajućim efektima tih ideologija, tog stanja duha i hteli smo da pokrenemo ljude da razmišljaju hrabrije o tome kako ući u avanturu stvaranja novih ideja, novih vizija. Istovremeno, to pitanje treba da uključi zvono za uzbunu.

*Nacionalizam u XX veku je primitivni terorizam, kazao je istoričar Andrej Mitrović.

Da, ali nacionalizam, naročito u XXI veku, reakcija je ljudi, između ostalog, na globalizaciju. Naš svet se ekonomski globalizovao, nije politički i kulturno, nije obrazovno globalizovan – iako imamo fantastične iskorake, poput Erazmusa. Ne zaboravimo da je tu reč o eliti, dok ogroman broj ljudi plaća cenu ekonomske globalizacije koju nije pratila globalizacija u ostalim vidovima. Kada sam pre nekoliko godina na jednoj međunarodnoj konferenciji postavila pitanje kolike su šanse da se stvori svetska vlada, deo učesnika je počeo da pravi cirkus, tretirano je kao maštarija osobe sa Balkana, što niko ozbiljan neće ni da uzme u razmatranje.

Nama je na Forumu profesor Vaskonselos iz Portugalije kazao da radi na projektu o ulozi utopija u današnjem svetu. Dakle, nismo sami u traganju za novim idejama, veri da ih je moguće naći. Populizam i nacionalizam danas pobeđuju zbog straha od globalizacije, od migracija – a uverena sam da će migracije obeležiti čitav ovaj vek jer samo desetak zemalja živi u istinskom miru – ali to će se promeniti pred drugim realnim opasnostima, kao što su klimatske promene i porast nejednakosti.

autor: J. Jovanović / N. Gaće

Fotografije: BSF-A.Anđić-Tanjug

izvor: Novi magazin